O vukovima i senkama

Previše je straha u Srbiji. Ostavili smo hrabrost u ratovima, pa se sad plašimo i u miru.

Mora Srbinu da se podvikne, inače počne da razmišlja, a to mu se uvek obije o glavu

Čudan je grad Niš, tajnovit, nisu ga Kelti džabe ovde napravili.

Tek je 1962. tvrđava otvorena za javnost jer je vojska do tada logorovala ovde – pisalo je u dokumentu koji verovatno nikad neće doći do ruku istoričara.

Svi traže Verne, Čuvare drvene kutije, Tajne prave istine, razmišljao sam tražeći novac po džepu.

Ubedi ljude jedne vere da su oni koji se klanjaju drugom bogu nevernici i imaćeš rat.

Neće komunisti još odavde, braćo – vikao je u telefonsku slušalicu. – Možda će samo da promene ime. Uostalom, imaju decu i unuke, a komunistička genetika je moćna stvar

Srbi su uvek najviše mrzeli nekoga ko je bio svedok njihove propasti. Bilo ko je mogao da ih gleda kako nekog ubijaju, ali nikad nisu mogli da oproste onome ko ih je video slabe. Njihova slabost bila je njihova stvar i Boga su tražili samo kada im je bio potreban. Posle pomoći su ga uspavljivali do sledeće nevolje. Srbi su mogli da oproste neprijatelju, ali svedoku nikada.

Srećni ljudi retko idu u crkvu, majore, nije im potrebna, njih zanima stvaran život

Sa svakim novim carstvom došao je i novi bog, u službi tog carstva, naravno. Religije su pobile više ljudi nego svi potopi i bolesti.