Lesi dolazi kući

Затим опет наставише да зуре у празно.

Присила се придиже.

– Изгледа да јој није добро, деда!

– Глупости! – грмну војвода. – Ништа њој не фали. Хајнсе! Хајнсе! Где се сад тај крије? Хајнсе!

– Ево ме, сер, ево ме!

Иза помоћних здања зачуо се оштри, уњкави глас псетара, а за који часак на видику се журно појави и он сам.

– Да, сер! Звали сте ме, сер?

– Дабоме, дабоме. Јесте ли глуви? Хајнсе, шта је овој керуши? Делује као да јој није баш најбоље.

– Шта ћете, сер, слабо прихвата храну – похита псетар да објасни. – Размажено хје то, рекао бих хја. Размазе их по тим кућерцима. Хране их сребрном кашиком, што би се рекло. Али побринућу се хја да то преболи. Хјешће она редовну храну за псе за који дан, сер.

– Е па, држите је на оку, Хајнсе! – повика војвода. – Добро држите ту керушу на оку!

– Да, сер. Хоћу, сер – послушно одговори Хајнс.

– И паметније би вам и било – каза војвода.

Пошао је одатле мрмљајући. Некако је био разочаран. Хтео је да Присила види какву је лепу животињу купио. Уместо тога, видела је пса пуног презира.

Тад је зачу како нешто прича.

– Шта кажеш?

Oна диже главу.

– Кажем: зашто ти је тај човек продао свог пса?

Војвода начас застаде и почеша се иза

Затим опет наставише да зуре у празно.

Присила се придиже.

– Изгледа да јој није добро, деда!

– Глупости! – грмну војвода. – Ништа њој не фали. Хајнсе! Хајнсе! Где се сад тај крије? Хајнсе!

– Ево ме, сер, ево ме!

Иза помоћних здања зачуо се оштри, уњкави глас псетара, а за који часак на видику се журно појави и он сам.

– Да, сер! Звали сте ме, сер?

– Дабоме, дабоме. Јесте ли глуви? Хајнсе, шта је овој керуши? Делује као да јој није баш најбоље.

– Шта ћете, сер, слабо прихвата храну – похита псетар да објасни. – Размажено хје то, рекао бих хја. Размазе их по тим кућерцима. Хране их сребрном кашиком, што би се рекло. Али побринућу се хја да то преболи. Хјешће она редовну храну за псе за који дан, сер.

– Е па, држите је на оку, Хајнсе! – повика војвода. – Добро држите ту керушу на оку!

– Да, сер. Хоћу, сер – послушно одговори Хајнс.

– И паметније би вам и било – каза војвода.

Пошао је одатле мрмљајући. Некако је био разочаран. Хтео је да Присила види какву је лепу животињу купио. Уместо тога, видела је пса пуног презира.

Тад је зачу како нешто прича.

– Шта кажеш?

Oна диже главу.

– Кажем: зашто ти је тај човек продао свог пса?

Војвода начас застаде и почеша се иза ува.

– Ех, па знао је да сам догурао до последње цене, вероватно. Рекао сам да му нећу дати ни пени преко тога, па је ваљда коначно закључио да сам озбиљан. То је то.

Док су се заједно враћали ка великој старој кући, псетар Хајнс се окрете према керуши у боксу.

– Прохјешћеш ти мени, само док те дохватим – каза. – Прохјешћеш ми, па макар те на силу натерао.

Керуша не одговори никаквим покретом. Само је трепнула, као да се не обазире на тог човека са друге стране жице.

Када је отишао, остала је непомично да лежи на сунцу све док сенке нису одужале. А онда неспокојно устаде. Диже главу да омирише ваздушне струје. Као да у њима није препознала оно што је прижељкивала, тихо зацвиле. Тада крену да патролира дуж жице, ходајући тамо-амо, тамо-амо.

Била је пас

очи овчарске керуше окренуше ка девојчици, тамносмеђе очи које као да су