Lesi dolazi kući

– Знаш, можда не воде добро бригу о њој тамо у штенари – продужи Џо као да се обраћа ваздуху у кући. – Мислиш ли да знају како треба прописно да је хране? Гледај јој, на пример, крзно. Стварно изгледа малчице лоше, јелда? Oче, шта мислиш, кад би јој се подметнула која кап ланеног уља у води за пиће, не би ли му то донекле вратило сјај? Ја бих то урадио са псом ком не би шкодило да му крзно буде мало сјајније, а ти, оче?

И даље загледан у ватру, Џоов отац поче полако да клима главом. Али ако он није био свестан синовљеве изоколне опсаде, као што се чинило, госпођа Караклаф ју је проникла. Фркнула је.

– Дабоме – обруши се она на сина – не би ти био Караклаф – а ни Јоркширац – кад не би о џукцима знао више него о свему другоме.

Њено звоцање се монотоно разлегало по кући.

– Господе боже, имам понекад утисак да мушкарци у овом селу више мисле на своје џукце него на род рођени. Богме баш тако. Дошла тешка времена, а налазе ли они посао? Не. Oни живе од милостиње, а кунем се да би неки од њих најмирније пустили и сопствену децу да гладују, само нек је пас сит.

Џоов отац неспокојно помери једно па друго стопало, али Џо је брзо прекиде.

– Али заиста, мајко, изгледа мршаво. Могу да се кладим да је не хране како треба.

– Богме – жустро одврати она – што се тога тиче, не бих била убеђена да је гос’н Хајнсу Свезналици испод части да најбоље месо за псе краде за себе самога. Јер у животу видела нисам тако мршавог човека са тако подмуклим лицем.

Док је сипала ту бујицу речи, поглед јој пређе на пса. И одједном јој се боја гласа промени.

– Драги боже – изусти. – Стварно изгледа малчице лоше. Сиротица, боље да јој спремим трун нечег за јело. Неће јој шкодити, ако се ја нешто разумем у псе.

Тада госпођа Караклаф као да схвати да се њено саосећање директно коси с речима које је изговарала пре пет минута. Као да се брани и оправдава, она повиси тон:

– Али оног часа кад је нахранимо, враћа се тамо – настави свадљивим гласом. – А кад буде отишла, више ниједног џукца нећу у својој кући. Доведеш их, бакћеш се – а око њих бриге као дете да одгајаш. И кад сав посао обавиш, шта од тога имаш?

Тако љутито брбљајући, госпођа Караклаф је подгрејала јело у шерпи. Спустила га је пред пса, па је заједно са сином стала и посматрала Леси како радосно једе. Али њен муж ни један једини пут није погледао у тог пса који је раније био његов.

Кад је Леси све појела, госпођа Караклаф узе тањир. Џо оде до камина и дохвати са њега пресавијен комад платна и четку. Седе на праг огњишта и узе да уређује керуши крзно.

Испрва отац није одвајао очи од ватре. Потом, упркос највећем труду, поче брзим, крадомичним погледима да прати шта крај њега раде дечак и пас. На крају, као да не може више да издржи, окрете се и пружи руку.

– Не ради се то тако, синко – изговори својим грубим гласом пуним топлине. – Ако си већ намислио нечим да се позабавиш, онда лепо и научи како се то ради. Види – овако!

Узео је четку и крпу од сина, па клекао на простирку и кренуо стручно да сређује псеће крзн

одбрамбеним доказом. Али Леси је решила да сама себе брани. Сад кад је у кућици завладала тишина, као да је помислила да су сви проблеми решени. Полако је устала, пришла човеку и кренула да му гурка шаку својом уском њушком, како пас често ради кад хоће од свога господара пажњу и утеху. Oн, међутим, испружи руку ван њеног домашаја и настави да зури у ватру.

Џо је то посматрао. Покуша зато да смекша очев став.

– Ех, оче – тужно каза. – Могао би баш да јој пожелиш добродошлицу. Није она крива, а колико се радује што је код куће! Само је помази.

Џоов отац ничим не показа да је чуо синовљеве речи.

– Знаш, можда не воде добро бригу о њој тамо у штенари – продужи Џо

Као да разуме њихову ћутњу, овчарка начас застаде. Потом пође, корачајући оборене главе онако како корача пас кад осећа да је урадио нешто што није смео – а не зна шта тачно. Пришла је простирци пред огњиштем и замахала репом као да сигнализира да је, без обзира на то какви су греси почињени, вољна да се искупи.

Али опроштаја, рекло би се, није било, јер човек изненада одвоји очи од ње и загледа се у ватру. То је урадио да не би гледао у њу.

Керуша се полако склупча и спусти се на простирку, тако да га телом дотаче по стопалу. Oн измаче ногу. Керуша положи главу преко шапе, па се, попут њега, загледа у дубине ватре, као да ће се у тој златној земљи маште наћи неки одговор на све њихове невоље.

Прва се покренула жена. Подбочила се и отегнуто, гласно уздахнула – тај уздах је речито исказивао њену раздраженост. Џо погледа у њу, а онда, у покушају да смекша њихово камено срце, проговори ведрим гласом пуним наде:

– Излазим из школе, кад ено ње. Тачно тамо где увек седи. Тачно код капије, чека ме. А обрадовала се, појма немате како. Маше репом. Oбрадовала се што ме види.

Џо није застајао, речи су просто навирале из њега. Као да ни мајка ни отац неће моћи да изговоре ону очекивану страшну пресуду докле год он буде у стању да прича. Својом бујицом чаврљања спречиће ту њихову реченицу.

– И видим да страховито пати за нама – за свима нама. Те тако помислим – да је поведем ја лепо са собом, па бисмо напросто могли…

– Не!

То је изговорила његова мајка, бучно га прекинувши. Била је то прва реч којом су се огласили његови родитељи. На тренутак је Џо стајао мирно, а потом речи поново потекоше из њега, водећи борбу за оно што је он хтео, а чему није смео ни да се нада.

– Али дошла је сама, мајко. Могли бисмо да је сакријемо. Oни не би знали. Могли бисмо да кажемо да је нисмо видели и онда би они…

– Не!

Мајка је ту реч поновила строго.

Љутито му је окренула леђа и наставила да поставља сто. Изнова је одушак нашла у грдњи, како то бива код жена на селу. Глас јој је и даље звонио, нижући хладне и оштре речи које су прикривале права осећања.

– Пси, пси, пси! – узвикну она. – Мука ми је више да о њима слушам. Не дам више. Продата је, отишла, нема је, и што пре ми се изгуби са видика, драже ће ми бити. Води је сад одавде. И похитај, јер иначе ће онај Хајнс да нам бане овамо док си оком трепнуо. Гос’н Хајнс Свезналица!

При тим последњим речима глас јој се пооштрио, пошто их је изговорила опонашајући Хајнсов говор. Псетар војводе од Радлинга био је из Лондона, па је његов одсечни јужнобритански нагласак, рекло би се, стално нервирао мештане, који су говорили развучено и полако.

– Дакле, ја сам своје рекла – настави Џоова мајка. – Због тога лепо то прихвати и помири се са судбином. Продата је, зато је из ових стопа враћај онима који су је купили.

Oсећајући да од мајке неће добити помоћ, Џо се окрете ка оцу, који је седео пред ватром. Али отац као да није чуо ни једну једину изговорену реч. Џо тврдоглаво истури доњу усну док је трагао за неким новим одбрам