Lesi dolazi kući

раде дечак и пас. На крају, као да не може више да издржи, окрете се и пружи руку.

– Не ради се то тако, синко – изговори својим грубим гласом пуним топлине. – Ако си већ намислио нечим да се позабавиш, онда лепо и научи како се то ради. Види – овако!

Узео је четку и крпу од сина, па клекао на простирку и кренуо стручно да сређује псеће крзн

Џо као да се обраћа ваздуху у кући. – Мислиш ли да знају како треба прописно да је хране? Гледај јој, на пример, крзно. Стварно изгледа малчице лоше, јелда? Oче, шта мислиш, кад би јој се подметнула која кап ланеног уља у води за пиће, не би ли му то донекле вратило сјај? Ја бих то урадио са псом ком не би шкодило да му крзно буде мало сјајније, а ти, оче?

И даље загледан у ватру, Џоов отац поче полако да клима главом. Али ако он није био свестан синовљеве изоколне опсаде, као што се чинило, госпођа Караклаф ју је проникла. Фркнула је.

– Дабоме – обруши се она на сина – не би ти био Караклаф – а ни Јоркширац – кад не би о џукцима знао више него о свему другоме.

Њено звоцање се монотоно разлегало по кући.

– Господе боже, имам понекад утисак да мушкарци у овом селу више мисле на своје џукце него на род рођени. Богме баш тако. Дошла тешка времена, а налазе ли они посао? Не. Oни живе од милостиње, а кунем се да би неки од њих најмирније пустили и сопствену децу да гладују, само нек је пас сит.

Џоов отац неспокојно помери једно па друго стопало, али Џо је брзо прекиде.

– Али заиста, мајко, изгледа мршаво. Могу да се кладим да је не хране како треба.

– Богме – жустро одврати она – што се тога тиче, не бих била убеђена да је гос’н Хајнсу Свезналици испод части да најбоље месо за псе краде за себе самога. Јер у животу видела нисам тако мршавог човека са тако подмуклим лицем.

Док је сипала ту бујицу речи, поглед јој пређе на пса. И одједном јој се боја гласа промени.

– Драги боже – изусти. – Стварно изгледа малчице лоше. Сиротица, боље да јој спремим трун нечег за јело. Неће јој шкодити, ако се ја нешто разумем у псе.

Тада госпођа Караклаф као да схвати да се њено саосећање директно коси с речима које је изговарала пре пет минута. Као да се брани и оправдава, она повиси тон:

– Али оног часа кад је нахранимо, враћа се тамо – настави свадљивим гласом. – А кад буде отишла, више ниједног џукца нећу у својој кући. Доведеш их, бакћеш се – а око њих бриге као дете да одгајаш. И кад сав посао обавиш, шта од тога имаш?

Тако љутито брбљајући, госпођа Караклаф је подгрејала јело у шерпи. Спустила га је пред пса, па је заједно са сином стала и посматрала Леси како радосно једе. Али њен муж ни један једини пут није погледао у тог пса који је раније био његов.

Кад је Леси све појела, госпођа Караклаф узе тањир. Џо оде до камина и дохвати са њега пресавијен комад платна и четку. Седе на праг огњишта и узе да уређује керуши крзно.

Испрва отац није одвајао очи од ватре. Потом, упркос највећем труду, поче брзим, крадомичним погледима да прати шта крај њега

Е па, отишла је, и срећан јој пут ако се ја питам. Сад ћемо можда имати мало спокоја. Oд срца се надам да је никад више нећу видети.

Док је тако грдила и млела, Џо и отац седели су испред ватре. Сад су обојица зурили у пламен, непомични и стрпљиви, и обојица су своје мисли закопавали дубоко у себи, онако како то чине северњаци кад имају неку тешку муку.

Е па, отишла је, и срећан јој пут ако се ја питам. Сад ћемо можда имати мало спокоја. Oд срца се надам да је никад више нећу видети.

Док је тако грдила и млела, Џо и отац седели су испред ватре. Сад су обојица зурили у пламен, непомични и стрпљиви, и обојица су своје мисли закопавали дубоко у себи, онако како то чине северњаци кад имају неку тешку муку.

трља раскошну, густу длаку крпом, једном шаком пажљиво обухватајући аристократску њушку док је другом прелазио по снежнобелом овчаркином оковратнику и спретно јој рашчешљавао „чарапе“, „кецељу“ и „подсукњу“.

Тако је неко кратко време у кућици владала тиха срећа. Oтац се оканио свих других размишљања и предао се послу. Џо је седео на простирци крај њега, посматрајући сваки потез четке и урезујући га у памћење, будући да је знао, као што је заправо то знао сваки човек у њиховом селу – да миљама наоколо нема никог ко би шкотског овчара умео да среди, било за обичан радни дан или за изложбену клупу, као што то уме његов отац Сем Караклаф. А Џоов највећи сан и амбиција били су да једнога дана постане подједнако ваљан познавалац паса као што је његов отац.

Биће да се госпођа Караклаф прва сетила оног што су сви избацили из главе, да им Леси више не припада.

– А сад бих молила – раздражено узвикну – да водите тог џукца одавде!

Џоов отац се окрете, обузет изненадном срџбом. У гласу му се снажно осетио јоркширски нагласак, који је подаривао још дубљи глас свим мушкарцима у том селу.

– Па нећеш ваљда да је вратим штрокаву кô прљав веш за прање, је ли?

– Чуј ме, Семе, молим те – заусти она. – Ако не пожуриш да је вратиш…

Ту заћута и сви ослушнуше. Чуло се како се баштенском стазом ближе кораци.

– Ето ти! – озлојеђено викну. – То је онај Хајнс!

Потрчала је ка вратима, али пре него што је стигла до њих, она се отворише и Хајнс уђе. Ситна, мршава прилика у карираном сакоу, јахаћим панталонама и платненим доколеницама застаде начас. Хајнсов поглед затим скрену ка псу пред огњиштем.

– O, тако сам и мислио! – узвикну он. – Баш сам размишљао како ћу хје овде наћи.

Џоов отац полако устаде.

– Само сам је малчице чистио – изговори споро и са напором – па сам потом намеравао да је вратим.

– Хјесте, кладим се да хје тако – подругну се Хајнс. – Намеравали сте да хје вратите – хјесте, кладим се. Само што некако хиспаде да ћу хје вратити лично – пошто сам већ хигром случаја свратио.

Извадивши из џепа поводац, хитро пође ка овчарки и намаче јој омчу преко главе. На трзај повоца она послушно устаде и оклембешеног репа крену за њим ка вратима. Ту Хајнс застаде.

– Знате – каза пре него што ће поћи – нисам хја од хјуче, па случајно знам и сам понеку финту. Ви Хјоркширци! Знам хја све о вама и вашим псима наученим да се враћају. Дресирате их да се ослободе и побегну кући кад их продате, да можете да их продате другоме. Е па, то код мене не пали, неће моћи. Зато што знам и хја понеку финту, и те како знам…

Изненада је заћутао, пошто је Џоов отац, у лицу тамноцрвен од гнева, пошао ка вратима.

– Oвај… лаку ноћ – брзо изговори Хајнс.

На то се врата затворише и Хајнс и шкотска овчарка ишчезоше са видика. Дуго је у кући владала тишина, а онда се разлеже глас госпође Караклаф.

– Ја то нећу дозволити, нећу – повика она. – Да ми улази у кућу рођену не питајући ни за допуштење, и то са шеширом на глави, као да умишља да је лично војвода. А све због једног пса. Е па, от

Затим опет наставише да зуре у празно.

Присила се придиже.

– Изгледа да јој није добро, деда!

– Глупости! – грмну војвода. – Ништа њој не фали. Хајнсе! Хајнсе! Где се сад тај крије? Хајнсе!

– Ево ме, сер, ево ме!

Иза помоћних здања зачуо се оштри, уњкави глас псетара, а за који часак на видику се журно појави и он сам.

– Да, сер! Звали сте ме, сер?

– Дабоме, дабоме. Јесте ли глуви? Хајнсе, шта је овој керуши? Делује као да јој није баш најбоље.

– Шта ћете, сер, слабо прихвата храну – похита псетар да објасни. – Размажено хје то, рекао бих хја. Размазе их по тим кућерцима. Хране их сребрном кашиком, што би се рекло. Али побринућу се хја да то преболи. Хјешће она редовну храну за псе за који дан, сер.

– Е па, држите је на оку, Хајнсе! – повика војвода. – Добро држите ту керушу на оку!

– Да, сер. Хоћу, сер – послушно одговори Хајнс.

– И паметније би вам и било – каза војвода.

Пошао је одатле мрмљајући. Некако је био разочаран. Хтео је да Присила види какву је лепу животињу купио. Уместо тога, видела је пса пуног презира.

Тад је зачу како нешто прича.

– Шта кажеш?

Oна диже главу.

– Кажем: зашто ти је тај човек продао свог пса?

Војвода начас застаде и почеша се иза

Затим опет наставише да зуре у празно.

Присила се придиже.

– Изгледа да јој није добро, деда!

– Глупости! – грмну војвода. – Ништа њој не фали. Хајнсе! Хајнсе! Где се сад тај крије? Хајнсе!

– Ево ме, сер, ево ме!

Иза помоћних здања зачуо се оштри, уњкави глас псетара, а за који часак на видику се журно појави и он сам.

– Да, сер! Звали сте ме, сер?

– Дабоме, дабоме. Јесте ли глуви? Хајнсе, шта је овој керуши? Делује као да јој није баш најбоље.

– Шта ћете, сер, слабо прихвата храну – похита псетар да објасни. – Размажено хје то, рекао бих хја. Размазе их по тим кућерцима. Хране их сребрном кашиком, што би се рекло. Али побринућу се хја да то преболи. Хјешће она редовну храну за псе за који дан, сер.

– Е па, држите је на оку, Хајнсе! – повика војвода. – Добро држите ту керушу на оку!

– Да, сер. Хоћу, сер – послушно одговори Хајнс.

– И паметније би вам и било – каза војвода.

Пошао је одатле мрмљајући. Некако је био разочаран. Хтео је да Присила види какву је лепу животињу купио. Уместо тога, видела је пса пуног презира.

Тад је зачу како нешто прича.

– Шта кажеш?

Oна диже главу.

– Кажем: зашто ти је тај човек продао свог пса?

Војвода начас застаде и почеша се иза ува.

– Ех, па знао је да сам догурао до последње цене, вероватно. Рекао сам да му нећу дати ни пени преко тога, па је ваљда коначно закључио да сам озбиљан. То је то.

Док су се заједно враћали ка великој старој кући, псетар Хајнс се окрете према керуши у боксу.

– Прохјешћеш ти мени, само док те дохватим – каза. – Прохјешћеш ми, па макар те на силу натерао.

Керуша не одговори никаквим покретом. Само је трепнула, као да се не обазире на тог човека са друге стране жице.

Када је отишао, остала је непомично да лежи на сунцу све док сенке нису одужале. А онда неспокојно устаде. Диже главу да омирише ваздушне струје. Као да у њима није препознала оно што је прижељкивала, тихо зацвиле. Тада крену да патролира дуж жице, ходајући тамо-амо, тамо-амо.

Била је пас

очи овчарске керуше окренуше ка девојчици, тамносмеђе очи које као да су

ш! Ходи!

Само се на један часак крупне

одбрамбеним доказом. Али Леси је решила да сама себе брани. Сад кад је у кућици завладала тишина, као да је помислила да су сви проблеми решени. Полако је устала, пришла човеку и кренула да му гурка шаку својом уском њушком, како пас често ради кад хоће од свога господара пажњу и утеху. Oн, међутим, испружи руку ван њеног домашаја и настави да зури у ватру.

Џо је то посматрао. Покуша зато да смекша очев став.

– Ех, оче – тужно каза. – Могао би баш да јој пожелиш добродошлицу. Није она крива, а колико се радује што је код куће! Само је помази.

Џоов отац ничим не показа да је чуо синовљеве речи.

– Знаш, можда не воде добро бригу о њој тамо у штенари – продужи Џо