Skitam i pričam

Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

Jer ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu

„Neki ljudi stare kao kaljače, a drugi kao katedrale!“

Postajemo svesni vrednosti nekih sporednih stvari tek onda kad ih privremeno izgubimo. Čim se podignem avionom iznad Beograda i ugledam ga kao hrpu dečjih kockica za slaganje, zaboravljam sujetnu vrtešku intriga i interesa, karijera, polemika i značajnih imena… Ma koliko da sam povređen, smetnem s uma nepravde i uvrede; zar je to uopšte važno? Moj gnev se gubi u prostranstvu ritova i moru trava što okružuju grad.

Pravila savremenog lepog ponašanja zabranjuju, naime, bilo kakve izlive nežnosti, koja se obično tumači kao otkrivanje slabih mesta potencijalnom protivniku.

Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavla, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?

Knjige su slične ženama: odmah se oseti kad nisu voljene i poštovane.

Putovao sam na Zapad i otkrivao da uvek postoji nešto zapadnije od njega. Bivao sam na Istoku – bilo je još istočnijih zemalja i naroda…

Toliko smo se navikli na svađu između Istoka i Zapada da smo gotovo zaboravili na Sever i Jug.

Na tom mestu, kaže, nema ni kuća, ni automobila, ni vode, ni struje, ničega! Do tog pustog mesta nemoguće je stići kopnom; njega će dovesti barkom i ostaviti na kamenoj obali. Samo more i masline. Fantastično! Pitam ga šta će da pije, a on mi kaže da će piti samo vino. Loviće ribu. Dizaće se u zoru, a legati sa prvim mrakom.