Bog malih stvari

U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Kao što znamo da ćemo jednog dana umreti, a živimo kao da nećemo. U Velikim

Amu, ako si srećna u snu, da li se to računa?“, pitao je Esta.

„Da li se šta računa?“

„Sreća. Da li se računa?“

Znala je tačno na šta misli, njen sin s raščupanom loknom.

Jer, uistinu, računa se samo ono što se računa.

Mrki listovi palmi ličili su na mlitave češljeve u kosi monsunskog neba. Narandžasto sunce skliznulo je kroz njihove savijene, grabežljive zupce

Život može da se promeni u jednom jedinom danu

Tišina je pokupila dugu suknju i počela da mili uz klizavi zid kupatila, kao žena pauk.

Ali vazduh oko nje beše tužan. Iza osmeha u njenim očima čučao je Jad, svež i jarkoplav. Zbog tragične automobilske nesreće. Zbog rupe u Vasioni u obliku Džoa