Bog malih stvari

U onim ranim, bespolnim godinama u kojima se sećanja tek rađaju, kada je život pun Početaka, bez ijednog Kraja, i kada je sve Večito, Estapen i Rahel mišljahu da su zajedno Ja, a odvojeno, pojedinačno, Mi. Kao da su predstavljali retku vrstu sijamskih blizanaca, fizički odvojenih, ali duhovno združenih

Tako je s porodicama. I one, kao zlonamerni lekari, tačno znaju gde boli.

Nešto je tražila. Njen život je sada imao veličinu i oblik. Ispod očiju su joj ležali polumeseci. Na horizontu su je čekale horde trolova.

koliko se bezbedno oseća u njegovom naručju, iako, zapravo, za nju nema opasnijeg mesta

Um mu je bio pun škrinja krcatih skrivenim dragocenostima.

bjasnio im je da je istorija kao stara kuća u noći. Jarko osvetljena. Ispunjena šapatom predaka.

Amu reče da su ljudi robovi navika i da je čudo na šta sve mogu da se naviknu

Jedna od njenih želja bila je da ima sat na kome bi mogla da menja vreme po vlastitom nahođenju (čemu je, po njenom mišljenju, Vreme prvenstveno i služilo).

Proučavao je indijske rukopise, kako bi kasnije mogao da ih osudi na inteligentan način

Mi smo Ratni Zarobljenici“, rekao je Čako. „Naši su snovi krivotvoreni. Mi ne pripadamo nigde. Možda nam nikada neće biti dopušteno da se iskrcamo. Naše tuge nikada neće biti dovoljno tužne. Naše radosti nikad dovoljno radosne. Naši snovi nikada dovoljno veliki. Naši životi nikad dovoljno važni. Da bi nešto značili.“