Roman o granicama — fizičkim i metafizičkim, umnim i zaumnim.
U ovoj divanhani sećanja razmenjuju pobočnici, savetnici, tumači, sekretari i sluge. Oboružani su privilegijom da nadžive junake svojih pripovesti. Otuda neutaživa potreba da zapažaju nebitno, domišljaju nerazumljivo, osmisle nedogođeno i razblaže surovo.
Godine 1699. nakon dugih pregovora između Austrije i Otomanske imperije sklopljen je mir u Sremskim Karlovcima. U ovom specifičnom romanu o granici i njenom prokletstvu naporedo pripovedaju petorica muškaraca i jedna žena. Pripovedači su neposredni svedoci i učesnici događaja, a ujedno i žrtve burnog vremena u kome žive. Ispovedni ton njihovih kazivanja je zavodljiv i privlačan. Za neke od njih granica je muka i nevolja, za druge je unosan posao, a za treće — sudbina. Jedni je povlače, drugi je ispravljaju, treći čine sve da je obesmisle i potru. Zajedničko im je da tu granicu svi smatraju privremenom.
„O složenosti pojma granice i raznolikosti njenog doživljavanja svedoči šest paralelnih priča koje se unekoliko dodiruju, ali i razlikuju. Različitost priča proističe iz perspektive i socijalnog statusa junaka pripovedača, kao i ličnosti o kojima se pripoveda. Na osnovu opisanih sudbina u prilici smo da razumemo kako je izgledao Balkan u 17. i 18. veku, ali i kakve su bile prilike u carskom Beču i Stambolu dok je u samom jezgru romana konkretan događaj ‒ Karlovački mir.“
— Dr Slađana Ilić
