Kako se rešiti svoje porodice

Isplanirala sam da ubijem sedmoro ljudi, a evo me u zatvoru zbog smrti osobe koju nisam ni takla. Bog se očito kida od smeha.

Kako se ono beše kaže? Čovek planira, a Bog se smeje.

Muškarci to često rade, rašire noge u metrou kao da imaju urođenu potrebu da popune svaki slobodan prostor, hodaju posred uske ulice, pa se prosto iznenade kad nalete na tebe, pribiju se uz tebe u redu u kafiću kao da ćeš da ih propustiš. Nisu ni svesni šta rade. Muškarci su važni, njihove potrebe su važne. Ti nisi. Ti uopšte nisi bitna. Osim ako im se sviđaš. U tom slučaju, upašće ti u prostor na drugačiji način. Staće ispred tebe i zaprečiće ti put kako bi ti privukli pažnju. Dok hodaš ulicom, usporiće kola da ti bude neprijatno. Nadviće se nad tobom u baru, dodirnuće ti ruku, uhvatiće te za ruku. Ako imaš sreće, to će biti samo ruka.

Eto, on je mogao nešto od mene da nauči: nikad ne žudi za svetlošću kojom te neki muškarci načas obasjaju – ugasi je.

Kako se ono beše kaže? Čovek planira, a Bog se smeje.

Kao da su došle da budu tu od devet do pet, i taman kad dođe vreme da odu kući i izvale se ispred televizora, shvate da neće nikuda.

Dugo sam mislio da nam je suđeno da budemo zajedno – ali ti nikad nisi dozvolila da se to dogodi, zar ne?

Često imam utisak da je bolje ne znati šta se dešava u muškim glavama. U suprotnom, bojim se da ćemo dobar deo života provesti u dubokom očaju.

Koko Šanel je navodno rekla da uvek skinemo neki ukras pre nego što izađemo iz kuće. Ove devojke bi joj pre iskopale oči svojim akrilnim noktima nego što bi tako nešto uradile.

Kad smo već kod boga, ima jedna priča u Bibliji (mislim, nema je u Bibliji, čula sam je u nekom filmu i spominje modernu tehnologiju) koja glasi otprilike ovako: Neki čovek godinama srećno živi u svojoj kućici, a onda mu jednog dana hitna služba pokuca na vrata i kaže: „Gospodine, dolazi oluja, moramo da se evakuišemo.“ A čovek im odvrati: „Hvala vam, gospodo, ali ja sam religiozan, imam veru. Bog će me spasti.“ Spasioci odu, a oluja stigne. Voda nadolazi, dođe mu do kuće, kad uto naiđe brod. „Gospodine!“, viče kapetan. „Hajde sa nama, voda će i dalje rasti.“ Ali čovek mu kaže: „Hvala vam, gospodo, ali ja sam religiozan, imam veru. Bog će me spasti.“ Voda mu ubrzo poplavi kuću, pa mora da se popne na krov. Uto do njega doleti helikopter i baci mu lestve. „Gospodine, popnite se da vas prebacimo na sigurno.“ Čovek na to samo odmahne rukom. „Hvala vam, gospodo, ali ja sam religiozan, imam veru. Bog će me spasti.“ Kasnije se čovek udavi. Kad stigne na nebo, sretne Boga i kaže mu: „Oče, imao sam veru, verovao sam u Tebe, ostao sam ti veran. Zašto si me pustio da se udavim?“ Bog se razbesni (a kako ne bi… čovek je idiot) i kaže mu: „Dejvide, poslao sam ti spasioce, brod i helikopter. Zašto si ovde?!“