Čuvarka priča

Nikada ne pričaj svoju priču gluvom čoveku.“

Ona želi da ga pita ima li ljubavnicu, ali ne zna kako to da izgovori a da ne zvuči kao da je ispunjena nadom

Priče su često neočekivane; ponekad su duhovite i zanimljive. Katkad su pune kajanja, a katkad pozitivne prema životu. Ona misli da joj ljudi pričaju možda zato što ona veruje u njihove priče. Oduševljava se onim neočekivanim a njihova preterivanja prihvata bez oklevanja.

Ona želi da ga pita ima li ljubavnicu, ali ne zna kako to da izgovori a da ne zvuči kao da je ispunjena nadom

možda katkad suština života nije imati priču; možda je suština naći jedan savršen trenutak

Kasnije, u intervjuima na televiziji, Džordi će govoriti kako će, kada bude umro i budu ga otvorili, obavijenu oko njegovog srca pronaći partituru za Boeme.

„Odavno sam shvatio: ako slušam to malo ljudi što viče na mene, pridajem im više važnosti no što to zaslužuju; zapamtiću to što govore, to će me uznemiriti, i njihovi bučni glasovi širiće se unedogled, čak i kada vikanje bude stalo. Otud umesto toga vrlo pažljivo slušam tiše glasove – naime, većinu ljudi. Ljude koji održe savršeno predavanje a da niko ne zna. Decu koja jedu svoje sline. Umetnika koji pokloni čoveku svoj šešir. Ili vikarku koja bi bar ponekad volela da je neko pita kako je. Ti ljudi, oni tihi, kao da imaju nešto važnije da kažu.“

Nikada ne pričaj svoju priču gluvom čoveku

„Ne verujem da griža savesti traži dozvolu da uđe. Ne verujem da kuca i učtivo čeka na otiraču.“

„Možda je griža savesti kao bolest; može da se ima a da se ne zna za to.“