Osmica

"Za Monglansku garnituru", reče on, osmehujući se svojim smežuranim licem. "Neka počiva u miru hiljadu godina!" Svi popismo u to ime, a Hari stade da viče: "Još, još!"
"Za Ket i Lili!" reče Hari, podigavši čašu. "Prošle su kroz mnoge opasnosti. Neka žive dugo u sreći i prijateljstvu. Čak i ako ne budu živele večno, bar neka im svaki dan bude ispunjen radošću." Gledao me je sav ozaren.
Red je došao i na mene. Podigla sam visoko čašu i prešla pogledom preko njihovih lica - Mordekajevog kao u sovice; Harijevog sa psećim očima; Lilinog preplanulog i smekšalog; Nimovog, uokvirenog proročkom crvenom kosom i neobičnim, dvobojnim očima, koje mi se osmehivalo kao da može da mi čita misli. I Solarinovog, napetog i tako živog, dok je stajao pored šahovske table.
Svi su se okupili oko mene - moji najbliži prijatelji, ljudi koje sam neizmerno volela. Ali i ljudi koji su bili smrtni, kao i ja, i koji će tokom vremena ostariti. Naši biološki časovnici će nastaviti da otkucavaju; ništa neće usporiti godine. Ono što ćemo postići, moraćemo da ostvarimo za manje od sto godina - koliko je stavljeno na raspolaganje čoveku. Nije uvek bilo tako. Na Zemlji su postojali divovi u ono vreme, kaže Biblija: ljudi velike moći koji su živeli po sedam do osam stotina godina. Gde smo pogrešili? Kada smo izgubili to umeće?... Odmahnuh glavom, podigoh šampanjac i osmehnuh se.
"Za Igru", rekoh. "Igru kraljeva... najopasniju igru: večnu igru. Igru koju smo upravo dobili - bar u ovoj rundi. I za Mini, koja se čitavog života borila da ove figure ne padnu u ruke onima koji bi ih pogrešno upotrebili, za vlastite ciljeve - za nanošenje zla ostalim ljudima i u cilju porobljavanja. Neka nastavi da živi u miru gde god se nalazila i neka je prati naš blagoslov..."
"Čin, čin", ponovo uzviknu Hari, ali ja još nisam bila završila.
"Pošto se Igra završila i pošto smo odlučili da zakopamo figure", dodadoh, "budimo jaki i ne podlegnimo iskušenju da ih opet iskopamo!"

Ne", odgovorih Nimu. Ustadoh i pogledah figure koje su sijale na stolu - figure zbog kojih sam toliko puta nepromišljeno rizikovala život. Dok sam tako stajala, pitala sam se da li odista mogu to da učinim, da ih spustim u zemlju i nikada ne padnem u iskušenje - nikada - da ih ponovo potražim, iskopam. Hari mi se osmehivao i, kao da mi je čitao misli, ustao je i prišao mi.
"Ako iko to može da učini, onda si to ti", reče on, snažno me zagrlivši. "Mini te je na prvom mestu zbog toga izabrala. Znaš, draga, mislila je da poseduješ snagu koja je njoj nedostajala - da se odupreš izazovu moći koja dolazi sa saznanjem..."
"Blagi Bože, predstavljaš me kao Savonarolu, koji je palio knjige", rekoh mu. "Sve što želim jeste da ih za izvesno vreme sklonim kako ne bi nanosile zlo."

Ali da li sam želela da provedem trideset godina svog života pokušavajući da pronađem formulu? Mada mi možda ne bi bilo potrebno toliko vremena, na osnovu Mininog iskustva shvatila sam da to brzo prelazi u opsesiju - nešto što je uništilo ne samo njen život, već i živote svih koje je znala ili dotakla. Da li sam želela da proživim dug ili srećan život? Mini, kako sama tvrdi, živi već dve stotine godina u užasu i opasnosti, čak i pošto je pronašla formulu. Ne čudim se što je želela da napusti Igru.
Sada je trebalo ja da donesem odluku. Posmatrala sam figure na stolu. To bi bilo lako učiniti. Mini nije odabrala Mordekaja samo zato što je bio šahista - već zato što je bio i juvelir. Nema sumnje da je ovde imao svu potrebnu opremu da se figure analiziraju, da se otkrije od čega su napravljene i da se pretvore u nakit dostojan kakve kraljice. Ali dok sam ih posmatrala, znala sam da nikada ne bih mogla da donesem takvu odluku. Sijale su unutrašnjim, vlastitim sjajem. Među nama je postojale neka veza - između Monglanske garniture i mene - koju, izgleda, nisam mogla da prekinem.
Podigoh pogled prema licima punim iščekivanja, koja su me ćutke gledala. "Zakopaću figure", izgovorih lagano. "Lili, ti ćeš mi pomoći; dobar smo tim. Odnećemo ih nekuda - u pustinju ili planinu - a Solarin će se vratiti po tablu. Ova se Igra mora okončati. Sklonićemo Monglansku garnituru tako da je niko neće pronaći u narednih hiljadu godina."
"Ali na kraju će ponovo biti pronađena", dodade tiho Solarin.
Okrenuh se prema njemu i nešto snažno prostruja među nama. Znao je šta se mora dogoditi - a ja sam znala da se možda nećemo dugo videti, ako učinimo kako sam odlučila.
"Možda će za hiljadu godina", rekoh mu, "na ovoj planeti živeti bolji ljudi - koji će znati kako da iskoriste oruđe kao što je ovo za dobrobit svih, a ne kao oružje za sticanje moći. Ili će možda naučnici do tada ionako već ponovo otkriti formulu. Ako obaveštenje koje se krije u ovoj garnituri više ne bude predstavljalo tajnu, već sveopšte poznatu stvar - ove figure neće vredeti ni koliko karta za metro."
"Zašto onda ne bismo sada otkrili formulu?" upita Nim. "Da već sada postane sveopšte poznata stvar?"
Prodro je do same srži stvari. Problem se sastojao u ovome: koliko sam ljudi poznavala kojima bih poželela da podarim večni život?