Stakleno zvono

Videla sam sebe kako sedim u račvi tog smokvinog drveta i umirem od izgladnelosti, jer naprosto nisam u stanju da odlučim koju ću smokvu izabrati. Htela sam ih sve, ali je odabiranje jedne podrazumevalo gubitak svih ostalih, i dok sam sedela tamo, nesposobna da se odlučim, smokve su počele da se smežuravaju i crne, i jedna po jedna su pljaskale o zemlju podno mojih nogu.

Bez obzira na to koliko klečiš i moliš se, još uvek moraš da jedeš triput dnevno i imaš neki posao i živiš u svetu.

„Neurotik, ha!“, prezrivo sam se nasmejala. „Ako je neurotično želeti istovremeno dve stvari koje se uzajamno isključuju, onda sam ja neurotična kao đavo. Ostatak života ću leteti između jedne i druge stvari koje se uzajamno isključuju.“

Poslednje što bih poželela bila je bezgranična sigurnost i da budem mesto s kojeg se odapinje strela. Želela sam promenu i uzbuđenje i da sama letim u svim pravcima, poput obojenih strela iz rakete za četvrti jul.

Ništa bolje ne sprijatelji ljude od zajedničkog povraćanja.

Nikad se toliko ne osećam kao prava ja kao u kadi sa vrelom vodom.

Kad god sam tužna što ću umreti ili toliko nervozna da ne mogu da zaspim, ili zaljubljena u nekog koga neću videti nedelju dana, ja potonem do jedne određene tačke i onda kažem: „Okupaću se u vrućoj vodi.“

Sigurno postoji prilično stvari koje kupanje u vrućoj vodi neće izlečiti, ali ih ja ne znam mnogo.

Samo što ja ničim nisam upravljala, čak ni samom sobom.

Da mi je gospođa Ginija dala kartu za Evropu ili za krstarenje oko sveta, to za mene ne bi predstavljalo nikakvu razliku, jer gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenom kafeu u Parizu ili u Bangkoku – sedeću pod istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.