Sve što smo prećutali

Pamćenje je neobičan umetnik, menja boje života, briše ono što je nezanimljivo i čuva samo ono najlepše i najuzbudljivije.“

„Neverovatno je koliko strah blokira um“,

Pamćenje je neobičan umetnik, menja boje života, briše ono što je nezanimljivo i čuva samo ono najlepše i najuzbudljivije.“

nijedan roditelj ne živi život svoje dece umesto njih

kad obratimo malo pažnju, život nam šalje neverovatne znake

Ako ne znamo odakle dolazimo, teško nam je da idemo kroz život.

Gde se nalazi granica našeg detinjstva?

„Večeras letim za Mogadiš, već sad znam da ću tamo neprestano misliti na tebe. Ne sekiraj se, nemoj da žališ ni za čim, ni sam ne znam koliko sam puta poželeo da doživim ovaj trenutak. Bio je predivan, ljubavi. Nisam se više usuđivao ni da sanjam kako te opet tako zovem. Bila si i uvek ćeš biti najlepša žena u mom životu, ona za koju me vežu najlepše uspomene. Već je i to dovoljno. Od tebe tražim samo jedno: obećaj mi da ćeš biti srećna.“

„Dušo, nije važno da znamo u kom se gradu ili delu sveta nalazi onaj koga volimo, već gde je on u ljubavi koja nas vezuje za njega. Nisu bitne greške, Džulija, važno je samo ono što osećamo.“

beskonačno optužujemo roditelje za sve nevolje koje su nas snašle, za sva životna iskušenja, sopstvene slabosti, kukavičluk, ali, na kraju krajeva, sami smo odgovorni za svoj život, postaćemo ono što smo odlučili da budemo.