Pesma ćelije

Život je neprestano ritmično kretanje
– pulsa, koraka, pa čak i ćelija.

sabranim radovima i kasnije objavljenim 1936. godine), Landštajner je naznačio četiri glavne krvne grupe i postavio temelje transfuzije krvi. Bio je to napredak od tolikog medicinskog i biološkog značaja da je ta jedna tabela bila dovoljna da se Landštajneru dodeli Nobelova nagrada za fiziologiju i medicinu za 1930. godinu.

Landštajner je pomešao krv jednog pojedinca (nazovimo ga A) i serum drugog (B) i posmatrao njihovu međusobnu reakciju u epruvetama i na stakalcima.

Godine 1900. austrijski naučnik po imenu Karl Landštajner poduhvatio se na sistematičniji način izazova transfuzije ljudske krvi. Za razliku od ludila koje je vladalo pre njega – pokušaja ubacivanja ovčije i teleće krvi u dečake i psihički poremećene muškarce – Landštajner je preferirao metodičnost. Krv je tečni organ. Slobodno se kreće po telu. Zašto se, onda, ne bi mogla isto tako slobodno prebaciti iz jednog ljudskog bića u drugo?

Naučnici su uočili da se transfuzija između identičnih blizanaca prihvata, dok se ona između ostale braće i sestara, uključujući i neidentične blizance, odbacuje – što je nagoveštavalo da je za uspešnu transfuziju neophodna nekakva genetska podudarnos

Godine 1667. je Žan-Batist Denis, lični lekar francuskog kralja Luja XIV, više puta pustio krv nekom dečaku pomoću pijavica i onda pokušao da mu transfuzijom ubaci ovčiju krv. Dečak je nekim čudom preživeo – po svoj prilici zato što se radilo o minimalnoj količini krvi životinje koju je primio i nije došlo do alergijske reakcije

Godine 1840. nemački fiziolog Fridrih Hinefeld pronašao je u crvenim krvnim ćelijama gliste protein. Bio je iznenađen njegovom obilatošću – više od devedeset procenata suve težine crvene krvne ćelije otpada na samo jedan protein – ali nije razumevao njegovu funkciju. Ime koje mu je nadenuo – hemoglobin – naprosto je označavalo njegovu ćelijsku lokaciju.

Bolest se, tvrdio je, javlja kada jedna od tečnosti u telu nije uravnotežena. Upala pluća značila je višak flegme. Žutica (ili hepatitis, bolje rečeno) poticala je od žute žuči. Kancer je bio bolest izazvana nakupljanjem crne žuči, tečnosti koja se povezivala i sa melanholijom ili depresijom (grč.: µέλαινα χολή, melaina-holi, doslovno znači „crna žuč“) – veličanstvena teorija koja je bila metaforički zavodljiva isto koliko i mehanički manjkava.

Negde 150. godine naše ere, Galen iz Pergamona – grčki lekar koji je lečio rimske gladijatore i naposletku postao lični lekar cara Komoda – izneo je pretpostavku da su normalna tela sastavljena od nekakve „ravnoteže“ četiri humora: krvi, flegme, žute žuči i crne žuči. Ova humoralna teorija bolesti bila je starija od Galena: još je Aristotel pisao o njoj, a vedski lekari su često govorili o interakciji između unutrašnjih tečnosti. Galen je, međutim, bio jedan od najvatrenijih pobornika ove teorije.

A dok ruski biolog Denis Rebrikov priprema svoju laboratoriju za gensko editovanje embriona sa poremećajima sluha, suočavamo se sa još novih načina manipulisanja reprodukcijom koji diraju u naš osećaj za normalno. Saga o talidomidu je očigledno poučna priča o petljanju (makar i nenamernom) sa fetusom u razvoju. Poslednjih godina, međutim, došlo je radikalnog napretka u oblasti hirurgije koja se bavi korigovanjem urođenih defekata u fetusu in utero, a sistemi za isporuku lekova specifično namenjenih da ciljaju fetus razvija se na životinjskim modelima.