Iznenada jednog leta

Brak je kockanje. I do sada nije videla ništa što bi je nagnalo da poželi da stavi novac na sto i zavrti taj veliki stari rulet.

O, bože. – Od leta nakon srednje škole. I zaista, još uvek ne razumem zašto je to važno za... bilo šta.

Ali ako ikada krenem tim putem i dopustim sebi da se zaljubim, to ne može biti napola. Moram da znam da i ona celim bićem to oseća. Ne mogu da provedem ceo život čekajući i nadajući se sledećem lepom trenutku, dajući sve i voleći nekoga ko me gura od sebe i ne može da mi uzvrati ljubav istom merom. Neću da dopustim da se bilo ko ponovo tako poigrava mnome. – Odmahnuo je glavom. – Ne mogu.

31.

Ujutru je neko neočekivano pokucao Fordu na vrata. Kad je otvorio, shvatio je da pred njima stoji Bruk, s jednom rukom na boku, a u drugoj držeći ulaznicu. Ford se namrštio. – Zar nisi dobila moju poruku? Rekao sam da neću na utakmicu.

30.

Sledećeg petka jedna od Viktorijinih saradnica, Nadija, uletela je u Viktorijinu kancelariju sva usplahirena.

29.

U subotu po podne Viktorija je napokon imala mnogo toga da ispriča na svom nedeljnom sastanku s dobrim doktorom. Hodala je tamo-amo po njegovoj kancelariji opisujući svoj napad panike, unakrsno ga ispitujući o delotvornosti njegovih navodnih tehnika i svom navodnom napretku – i jedno i drugo činilo se vrlo diskutabilnim s obzirom na nedavne događaje.

28.

Narednog petka ujutro Viktorija je ponovo uhvatila sebe kako zuri kroz prozor svoje kancelarije kad je Vil ušao s novostima.
Uspravila se u stolici i nabacila osmeh. – Dakle? Šta ima novo?

27.

Kad su stigli do Viktorijinih ulaznih vrata, Ford je primetio da joj ruka drhti dok je stavljala ključ u bravu.
– Ja ću. – Nežno

26.

Ford je stajao ispod crvene staklene nadstrešnice Centra Tompson, sklonivši se od kiše.

25.

U ponedeljak je Viktorija pričekala do sredine prepodneva pre no što je pozvala.
Odlaganje egzekucije u slučaju Pitera Satera zvanično se završilo.