Stigli su do onih na koje se retko pomisli. Do onih koji se nalaze negde između Zemlje i Boga, u podstanici. Koji pokušavaju da vas zaustave, da vas vrate, da još malo poživite, da sačuvate svoju imovinu, da prodišete… možda i travu da kosite, kad vas već nisu ubili Nemci. Njih nema u novinama. O njima se ne piše. Oni nisu dali trideset koševa na utakmici, ne pevaju narodnu muziku i nemaju silikonske grudi. Nisu učestvovali na Pesmi Evrovizije. Nisu ni manekenke, niti manekeni. Oni nemaju kasting za agenciju Klik. Njima se samo može meriti broj spasenih ljudskih života u jedinici vremena… i ja im se zbog toga divim.