Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

Кад ти нешто хоћеш, оно те неће, а кад нечему окренеш леђа, оно те у стопу прати.

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо.

књигом, а поготово пред библиотеком, увијек сам стајао као пред тајном

Наш разговор био је љековит и мени веома важан. И иначе сам волио разговоре, али послије овога сам помислио да једино овакви имају смисла, искрени, пријатељски и испуњени разумијевањем. Више у мени није било ни трага празнини и немиру, иако је иза мене остајало безброј неријешених питања.

Заправо, наш завичај, у коме смо први пут угледали небо, сунце, мјесец и звијезде, гдје смо први пут осјетили мирис земље и гдје нас је први пут опчинила љепота боја, то је – наша отаџбина.

Безидејност сам осјећао и у вези са демонстрацијама које су већ предуго трајале. Жар који их је покретао наизмјенично се гасио и палио, воља и енергија су падале и уздизале се, недостајала је јака идеја која би понијела мноштво и усмјерила га ка јасном циљу.

Од првих назнака рата чинило ми се да је лакше у њему учествовати него га посматрати са стране. Свјестан си да је зло вријеме наступило, да ништа ту није како би требало бити, да у рату нема јунаштва и чојства, али немаш избора, мораш бити његовим дијелом. Али у рату имаш избор, и у рату, као и у миру, можеш бити добар или лош. Штавише, рат појачава те крајности у човјеку

Чим заволим некога као да ми је отац, тај неко умре, баш као и мој отац.

Знаш, Босанци нису глупи, али јесу тврдоглави, и ако инсистираш на својој тврдоглавости, нема сумње да ћеш неријетко испасти и глуп.