Nebeska dvorišta: Žive slike – ćirilica

На крају, нису Хрвати наша брига, него ми сами, а ми се не кајемо и не настојимо постати бољима. Не поштујемо оно што имамо, него стално тражимо нове изговоре и нове идоле у разним људима, преварантима ове или оне врсте, и предајемо се запарложености, нераду и љености. У томе је наше богоодступништво и, ако се за њега не покајемо, ни ово мало што је остало наше више то неће бити.

Не мора човјек да буде пророк да би знао да ће се та политика сурвати, али ја немам времена да чекам, нити снаге коју бих потрошио на то.

Кад ти нешто хоћеш, оно те неће, а кад нечему окренеш леђа, оно те у стопу прати.

Неки простори оживе у нама јаче и снажније тек када их напустимо.

књигом, а поготово пред библиотеком, увијек сам стајао као пред тајном

Наш разговор био је љековит и мени веома важан. И иначе сам волио разговоре, али послије овога сам помислио да једино овакви имају смисла, искрени, пријатељски и испуњени разумијевањем. Више у мени није било ни трага празнини и немиру, иако је иза мене остајало безброј неријешених питања.

Заправо, наш завичај, у коме смо први пут угледали небо, сунце, мјесец и звијезде, гдје смо први пут осјетили мирис земље и гдје нас је први пут опчинила љепота боја, то је – наша отаџбина.

Безидејност сам осјећао и у вези са демонстрацијама које су већ предуго трајале. Жар који их је покретао наизмјенично се гасио и палио, воља и енергија су падале и уздизале се, недостајала је јака идеја која би понијела мноштво и усмјерила га ка јасном циљу.

Од првих назнака рата чинило ми се да је лакше у њему учествовати него га посматрати са стране. Свјестан си да је зло вријеме наступило, да ништа ту није како би требало бити, да у рату нема јунаштва и чојства, али немаш избора, мораш бити његовим дијелом. Али у рату имаш избор, и у рату, као и у миру, можеш бити добар или лош. Штавише, рат појачава те крајности у човјеку

Чим заволим некога као да ми је отац, тај неко умре, баш као и мој отац.