Nejebica je primarni casus belli većine ratova na prostorima bivše Jugoslavije na kojima – osim u obećanjima, na rečima, na dođem ti, u hvalisavim zapisima po kafanskim nužnicima, i sličnim mestima – gotovo da i nema seksualnih odnosa vrednih pomena, a ako se neki snošaj i dogodi, to po pravilu bude silovanje, ili ti ga slučajni ljubavnik, pritajeni peder, surdukne u dupe. Od svoje četrnaeste godine do preseljenja iz Alekse Šantića u Sombor, potom i u Somboru, bila sam silovana najmanje trideset pet puta, od toga trećina analno. Nisu mi ta silovanja ostala u lošoj uspomeni – bilo je tu nekog thrilla, neka su me dovodila i do ivice orgazma, ne dalje – za razliku od trista pedesetak dobrovoljnih snošaja, zapravo uzajamnih mrcvarenja polnih organa koja sam pretrpela u istom periodu. Šteta što uz postojeća dva ne postoji bar još jedan pol, bilo bi više izbora. Nije čudo što smo zbog hronične nejebice listom bipolarno poremećeni. Zaustih da kažem da je Kangilem još sedamdesetih godina najavio pojavu nekolikih novih polova, da se na tome ubrzano radi, ali kao neko kome su zbog deklasiranosti i postojeća dva previše, oćutah. I dobro učinih. Ne vavedi je vo iskušenije, pomislih.