Vreme smrti – knjiga III: Valjevska bolnica

Од свег човечјег, уверен је Милоје Дачић, најгоре му дође реч. Јер од речи не можеш да нађеш заклон. Нема ниједне тишине где се она не чује. Ако је не чујеш, онда је памтиш. Против тог поганлука не можеш ни силом, ни паром, ни памећу, ниједном вештином не можеш да се спасеш

И мали народ који се бори за опстанак може да победи свог великог непријатеља. Тако је бивало у историји. Али како да опстане кад су против њега и они које сматра пријатељима? Како од пријатеља и савезника да се спасе, како такво чудо да се догоди?

Ту где се људи гледају преко нишана и бајонета, нема братства! Нема. Ни сви Срби нису мени браћа. Ни они које је моја мати родила нису ми браћа ако су данас са Швабама. Ја се чудим, Вукашине, да ти верујеш како исто желе народи који никад нису живели заједно. Који се не познају.

Један језик говоре само равно­пра­в­ни људи и равноправни народи. Слободан народ и поробљен народ, и кад се разумеју, не говоре истим језиком.

Али поражени и победници у рату не могу се ујединити. Уједињењем би свима нарасле мржње. Колико ја знам историју, ратни победници и поражени никад се нису у слози и за слогу ујединили. Ако се, неком несрећом, то догоди нашем народу, онда је овај рат изгубио.

Уједињење вековима разједињених народа вреди онда ако се у то уједињење равноправно улажу крв и кости! Да, крв и кости! А ја се бојим уједињења за које се боре политичари и новинари, песници и професори. То уједињење за које се неравноправно боримо, уједињење за које се с једне стране једино мастило пролива, не може да уједини народе вековима раздвојене.

Да људи не пате, да не разумеју туђ бол, не веру­јем да би заслуживали било какво добро. Ни поштовање.

Онdа сtаdе свима реdом и dуgо, својом слушалицом dа слуша срце. Насtаdе tишина: оtкако смо се разболели, pрви pуt је неко слушао наша срца. А tо личи на исtоријски dоgађај у нашој болници.

Можdа ће нам иpак ова наша Смрt, pо околносtима у којима болујемо и како умиремо, обезбеdиtи некакво pамћење pоtомака. Јер уpраво ми tворимо оно шtо чини tрајање наше исtорије. Иако је tа слава на ниској цени коd љуdи, наиђу и нека времена каd она љуdима dоноси уtеху.

Људи су зли! Зли, груби, саможиви. А мој отац и ви друкчије сте говорили.

Јесам. Али се не кајем што сам вас, своје ученице, мало и обмањивала у настојању да заволите људе и народ. Да се жртвујете за њега. Помисли, дете моје, шта би било од нас без неких заблуда. И без неких разочарања.