Kapija suza

U tome je bila njena tadašnja muka – sanjarila je o većoj ljubavi od one kakvu je viđala u biblioteci.

Svaki naš postupak preokreće svet, kao i svaki naš propust, znali mi to ili ne.

Čak i ako ja sâm nisam imao mnogo vere u sebe, želeo sam da ona ima više vere u mene.

Zar to nije definicija doma? Ne tamo odakle si, nego tamo gde te žele?

„Čovek je bogat onoliko koliko ima dece. Najzad, šta drugo ostavljamo za sobom na ovom svetu, doktorka?“

Svi mi popravljamo nešto što se pokvarilo. To je životni zadatak. I mnogo nedovršenog ostavljamo sledećem naraštaju.

I život je takav. Živiš ga unapred, a shvataš ga unazad. Tek kad staneš i osvrneš se iza sebe, vidiš telo pod svojim točkovima.

Pošao sam za njim. „Doktore Stoune“, kazao sam oslovljavajući ga zvanično iako sam čeznuo da povičem: Oče!, „operacija mu je jedina šansa“, rekao sam. U duši sam znao da je ta šansa beskonačno mala i da bi prvi dašak anestezije mogao okončati sve. Otac mi je spustio ruku na rame. Obratio mi se blago, više kao mlađem kolegi nego kao sinu: „Marione, seti se jedanaeste zapovesti“, rekao je. „Ne operiši na dan pacijentove smrti.“

Najveći je greh ne pronaći je, ignorisati mogućnosti koje ti je Bog dao.“

I život je takav. Živiš ga unapred, a shvataš ga unazad. Tek kad staneš i osvrneš se iza sebe, vidiš telo pod svojim točkovima.