Broz protiv Tita

Od 1915. do 1920. godine Rusi su ga zarazili virusom boljševizma, a 1928, čim je izabran za sekretara komunističke organizacije Zagreba, pažnju Moskve skrenuo je na sebe zahtevom da Staljin Komunističku partije Jugoslavije stavi pod svoju prinudnu upravu.

Mesec i po dana kasnije u ovoj pokrajini su organizovane prve separatističke demonstracije, na kojima je zahtevano cepanje Jugoslavije i pripajanje Kosova i Metohije Albaniji. Tito je ove zahteve relativizovao pričom da to „ne treba dramatizirati“4, a godinu i po dana kasnije, aprila 1970, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije Borče Samonikov obavestio ga je da su saradnici ove službe novembra 1968, pre separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji, obavestili vodeće pokrajinske funkcionere o onome što se sprema, ali da ovi nisu ništa preduzeli da ih spreče. Tito ovu važnu informaciju, nije uopšte komentarisao,5 a kad su mu kosmetski čelnici tih dana saopštili da ga pripadnici albanske zajednice u ovoj pokrajini smatraju „svojom majkom“, on im je uzvratio:
– Produžite vi tim putem kojim ste pošli

Republičkoj komemoraciji, održanoj u velikoj dvorani Skupštine Srbije, u Ulici maršala Tita, prisustvovao je i autor ove knjige, i od dvojice učesnika komemorativne sednice saznao je da su najviši srpski funkcioneri prethodne večeri čvrsto rešili da traže hitan prijem kod Tita. I da će mu reći sve.16

U to vreme objavljen je podatak da četiri petine Jugoslovena u toku godine ne pročita nijednu knjigu, a da su se na paradi održanoj povodom pedesetogodišnjice sovjetske republike Gruzije, u glavnom gradu Tbilisiju, u prisustvu generalnog sekretara sovjetskih komunista Leonida Brežnjeva, nosile velike slike Josifa Visarionoviča Staljina.15

Beogradska Politika piše da iz godine u godinu opada broj jugoslovenskih porodica koje godišnji odmor provode van mesta stanovanja. Kažu da je 1966. na letovanje išlo 66 odsto jugoslovenskih porodica, a četiri godine kasnije samo oko 50 odsto. Ove, 1971. biće ih, kažu, još manje, jer će boravak na Jadranu biti za 20 odsto skuplji nego prošle godine.

Pre Staljinove smrti sa Amerikancima je napravio nagodbu da mu garantuju doživotni opstanak na vlasti, a prema svedočenju Marka Nikezića, jugoslovenskog ministra inostranih poslova, iste garancije ubrzo je dobio i od novih sovjetskih vođa.3

Srpsko-hrvatski odnosi iz dana u dan bili su sve hladniji. Februara te 1971. hrvatski ekonomista Šime Đodan za sve nevolje koje su postojale u Hrvatskoj optužio je Jugoslaviju i Beograd. Govorio je da se u doba austrougarskog cara Franca Jozefa 55 odsto hrvatskog dohotka slivalo u inostranstvo, za vreme kralja Aleksandra i kneza Pavla Karađorđevića 46 odsto, a da se u novoj Jugoslaviji taj iznos popeo na 63 odsto:

– Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Hrvatsku izrabljuje više od Austrougarske ili stare Jugoslavije, pa je stoga za Hrvate manje prihvatljiva od potonje.

Osmi je maj 1971.

Svi jugoslovenski dnevni listovi izveštavaju o velikom narodnom mitingu u Zagrebu, na kome je pred više od 150.000 ljudi govorila predsednica CK SK Hrvatske Savka Dabčević Kučar. Kritikovala je hrvatske separatiste i njihove namere da razbiju Jugoslaviju „kakva nam je u interesu i kakvu želimo“, a velikosrpske šoviniste je osudila što „nam nude Jugoslaviju kakvu ne želimo i nećemo“. Govorila je o doprinosu Zagreba i Hrvatske pobedi nad fašizmom, pominjala hrvatsku državnost i suverenost, kovala u zvezde politiku CK SK Hrvatske u radikalnoj decentralizaciji i demontiranju saveznih jugoslovenskih institucija, koju su ona i njeni saradnici promovisali godinu dana ranije.