Polje meduza

Misliš li da može nešto da se nauči udaranjem glavom u zid? Istom glavom, u isti zid, svaki put?

Koliko god se trudio da naučim nešto u životu, najteže je naučiti ne povoditi se za predrasudama. Ne osuđivati.

Njena nesreća bila je što nije znala koliko je jaka. Njena sreća bila je što ima ko je znao.

Dovoljno je da se na pogrešnom mestu nađete bilo kad ili da u pogrešno vreme budete bilo gde, da vas snađe neko zlo.

Krenuo sam odmah ka zavesi, ali me je ona pretekla i pažljivo uklonila kraj jednog dela zavese na sastavu.

Uhvatila ga je u trenutku dok drži kažiprst u vazduhu kao da želi da poentira.
„Kako si dospela tamo?“
„Pratila sam te. Nadam se da se ne ljutiš.“
„Ljutim? Možda sam samo malo ponižen.“
Osmeh joj je brzo nestao sa usana. „Je li to on?“
„Ko?“
„Matori roker. Je li to mamin prijatelj?“
To je možda bilo pravo ime za ono što je Stega bio Marijani. „Jeste“, rekao sam. „Jesi li čula naš razgovor?“
„Samo da pominjete Vlatka Jovanovića. Pa sam se vratila do njegove kuće, koju sam već osmotrila tokom dana. Ne mrzim rokera, ako to misliš. Ali ga ni ne volim. Ne znam šta osećam prema njemu.“
„To je u redu.“
„Ona nije kod njega?“
Odmahnuo sam glavom.
„Nije ni bila?“
Odmahnuo sam glavom.
„Pa gde je onda?“
„To još ne znam. Ali sam bliže da saznam nego kad smo se poslednji put videli.“
„Ima li neke veze sa mojom bakom?“
„Zašto to pitaš?“
„Ne znam. Izgleda mi kao da ima.“
„Kako si to zaključila?“
„Rekla sam ti. Uvek je bila tužna kad je govorila o njoj.“
„I to je sve? Mora da si tako nešto pomislila kad si išla da vidiš dedu.“
„On mi nije deda. Nije mi ništa. Ali nisam imala kod koga drugog da odem.“
„Nisi našla ništa među majčinim stvarima?“
Namrštila se kao da prekoreva sebe što se sama toga nije setila. „Šta sam mogla da nađem?“
„Ne znam.

Otpio je čaj iz šolje koju je, siguran sam, Antonija čuvala za njega. „Vlatko Jovanović, veliki direktor iz poslednje garniture pred raspad države?“
„Znao sam da ćeš znati.“
„Šta te zanima?“
„Sve.“
Naklonio se, s divljenjem i odobravanjem. „Nije problem. Sastaviću ti biografiju kakvu ne možeš naći na jednom mestu.“
„Svratiću po to u nekom trenutku.“
„Ne ostaješ da se diviš pogledu?“
„Moram dalje“, rekao sam.
2
Lanino i moje mesto više nije bilo naše staro mesto. Naše novo mesto bilo je tamo gde smo potpisali papire za razvod. U prometnom delu grada, u popularnom kafiću sa malim zbijenim stolovima, koji me je oduvek podsećao na bistro na autobuskoj stanici. U javnosti, gde je oboma bilo jednako neprijatno i niko nije bio na svome.
Ovaj put je više ličilo na izlazak. Možda sastanak naslepo, gde će devojka posle nekog vremena otići u toalet i neće se više vratiti, ali smo napredovali. Nisam očekivao da napredujemo.
Lana je jedina sedela sama, u epicentru kafića. Obrazi su joj bili rumeni kao da je trčala. Mahnula je kad me je ugledala, ali se nije nasmešila, jer to više nije bio njen izraz lica rezervisan za mene.
„Sad sam i ja stigla“, rekla je skidajući kaput.
Ćutali smo i slušali žamor dok nismo dobili piće. Nije bilo muzike, strogo pravilo lokala. Mnoga druga mesta to nisu shvatala, ali ovo jeste. Žamor je sam po sebi bio muzika.
Meni je stigao čaj, njoj je stiglo vino. Pogledali smo u svoje čaše.

Pola moje porodice je pametno, pola misli da jeste.

Čuo sam Balja kako nešto posluje zdesna i spremio se da poletim ka njemu, ako treba i sa Lanom oko vrata, ali se prostorijom razlilo mutno svetlo i svi smo se ukazali jedni drugima u pretećim, dubokim senkama.

Samo još nisam znao kako su tamo dospele i ko ih je tamo smestio.