Portret jedne dame

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?

U svom antreu uvek imam mali orkestar. Njegova dužnost je da svira bez prekida. Na taj način čini mi dve izvanredne usluge: sprečava da spoljašnji glasovi sveta prodru u moje privatne odaje, a zatim navodi svet da misli da se unutra stalno pleše.

Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruševini njegovog organizma

Živeti kao što je on sad živeo bilo je kao čitanje dobre knjige u rđavom prevodu – slabo zadovoljstvo za mladog čoveka koji je osećao da bi mogao da bude odličan lingvist…

– Da, to je nezgodna strana ugodnosti – reče lord Vorberton. – Primećujemo samo kad nam nije ugodno.

Vodiće taktiku odškrinutih vrata i otvorenih pregovora

a vrlo dobrih osećanja koja mogu imati vrlo rđave razloge

volim žene kao knjige: vrlo dobre i ne mnogo velike.

Samo ne treba da zaboravite da pravedno postupanje prema nekome ko je divan nije ništa drugo do rascvetala naklonost.