Vožnja je potrajala dva-tri minuta, a ja sam za to vreme trljao listove nogu da ponovo uspostavim cirkulaciju. Kad smo stali, zid ispred kola se lagano podigao, i ukazala se omanja garaža. Tu je moglo da stane dvadesetak automobila, mada su parking mesta, označena crvenom farbom na blistavosivom podu, sva bila prazna.
Sivo Odelo je parkirao auto na mestu najbližem jedinim vratima koja su se videla u garaži. Obojica su izašla iz kola pa sam izašao i ja.
– Ovuda, doktore.
Vrata su se otvorila kad smo došli do njih, i pred nama se pojavio kratak hodnik na čijem kraju je bio još jedan lift, i on bez kontrolne table. Posle kratke vožnje naniže, izašli smo nasred ogromne pravougaone prostorije, dosta neuredne. Svuda su bile razbacane kutije i hartije, i nešto što je ličilo na ostatke kancelarijskog nameštaja. Odaju su osvetljavale svetiljke na zidovima, praveći trouglove svetla zaobljenih ivica sa mnogo tamnih mesta između. U vazduhu se osećao neprijatan miris prašine i ustajalosti.
– U majčinu, gde smo mi ovo?
Sivo Odelo je slegnuo ramenima.
– Pazite kuda stajete, doktore. Ovaj deo je malo zapušten.
Prošli smo stazom koja je kao rana sekla taj nered nadvoje. Na drugoj strani prostorije bilo je nekoliko vrata i još jedan lift, u uglu suprotnom od onog kuda smo došli. Kad smo ušli na jedna od tih vrata, stao sam kao ukopan, i zinuo od čuda. Unutrašnjost je bila prašnjava replika Ovalnog kabineta, savršeno napravljena, onakva kakvu sam hiljadu puta video na televiziji. Čak je i prozor iza pisaćeg stola tako ubedljivo simulirao dnevno svetlo da sam posumnjao da se nalazim mnogo metara pod zemljom.
Ipak, moji veseli pratioci su se nakašljali vraćajući me u stvarnost, i spustili smo se poslednjim