Jadnici – I tom

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

Naravno, nema napretka bez ideala koji ga podupire i podstiče. Igo je sâm smatrao da je borba za bolji svet u stvari sekularni oblik spasenja, želja za ostvarenjem društvene utopije. Napredak je cilj, ideal i uzor života, ali i cilj i uzor drame, jer za Igoa je roman tek još jedno ostvarenje dramskog principa. Napredak, razume se, može biti i lični i kolektivni. Bivši robijaš Valžan pomaže prostitutki, svojim radnicima, deli novac siromašnima. Brinući o Kozeti, on uči da voli drugo ljudsko biće, ali i da tu ljubav prenese na druge. Razlog njegovog postojanja tako postaje briga za druge ljude – kad nestane razlog za brigu, on umire. Mogućnost promene se tako pretvara u univerzalni simbol nade – ako je Valžan kadar da se nauči ljubavi i milosrđu posle pretrpljene nepravde, onda to može svako od nas. To znači da Igo novi temelj (ili utopiju) zajedništva nalazi u radu za dobrobit drugih.

Jadnici kao da hoće da dokažu da nema pravične vladavine bez nekog udela slučaja, odnosno, bez udela nečega što se suprotstavlja poistovećivanju vršenja vlasti sa željenom i osvojenom vlašću. Ali književnost ne participira u demokratskom projektu samo zbog ideja već i zbog vlastite raspoloživosti. Ona se obraća potencijalno i onim ljudima kojima, unutar vladajuće podele društvenih uloga, nije posao da čitaju i pišu. Rečeno Blanšoovim rečima: „Čitanje čak i ne zahteva nikakav dar i to odstupanje opravdava kao prirodnu privilegiju.“ Prema Igoovom razumevanju, književnost postaje novi sistem identifikacije (sistem odnosa između praksi, oblika vidljivosti tih praksi i načina njihovog razumevanja) umetnosti pisanja. Ukratko, ovde je reč o podeli objekata koji oblikuju zajednički svet i delovanju subjekata na taj svet: ljudi sa društvene margine, jadnici, imaju svoje mesto u tekstu, a ako je to moguće, postavlja se pitanje zašto ga onda ne bi imali u svetu? Kao što smatra Žan-Lik Nansi, knjiga nije medijum, nije sredstvo, već je neposredna, ona sama je iznad svega, ona je topologija unutrašnjosti koja je uvek okrenuta ka spoljašnjosti. Kod Nansija knjiga ima izvorni kritički potencijal jer neprestano omogućava novu interpretaciju: „Kaže se da je sâm svet jedna velika knjiga: to ne znači da je njegova sudbina zapečaćena u nekom kabalističkom svitku. Naprotiv, to pokazuje da moram uvek iznova manipulisati njenim kodom, iznova kombinovati njena slova i naposletku je preispisati.“ Jasno je da ovakvo emancipacijsko razumevanje knjige već postoji kod Igoa: kao tvorevina hidre i anđela, njegova umetnost ostvaruje kombinaciju otpora nužnosti konačne interpretacije i mogućnosti osvajanje slobode.

Iza svega se krije nastojanje da se istraži dugoročni uticaj revolucije iz 1789. godine na francusko društvo. Revolucije, pobune i pogubljenja obeležili su istoriju piščeve zemlje na prelazu iz 18. u 19. stoleće. Kao hroničar Napoleonovog pada, Restauracije i pada Burbona, pripovedač, birajući bitne povesne događaje, dočarava stanje stalne nesigurnosti i nestabilnosti. Sam Igo je bio republikanac u vreme pisanja Jadnika, ali oseća se kritički stav prema svim režimima nakon Francuske revolucije zbog njihovog neuspeha u ispravljanju društvenih nepravdi i eliminaciji klasnog društva. Roman je pun siročadi i uništenih porodica, što je najbolji pokazatelj da je društvo pošlo rđavim putem. Pripovedač je svestan da bitka kod Vaterloa, kao ni borba na barikadama ne donose prave rezultate: on veruje u moralnu, unutrašnju revoluciju, kroz koju bi sistem pohlepe i korupcije bio zamenjen iskrenom samilošću.

Igo u Jadnicima pre svega kritikuje mržnju prema demokratiji, koja sve više opseda „elite“ spremne da se zarad „sigurnosti“ odreknu borbe za egalitarnost koja je u temelju same demokratije; za njih postoji samo jedna dobra demokratija: ona koja sprečava propast demokratske civilizacije u kojoj su oni iznad drugih. Igo je dočarao u Jadnicima novog boga slučaja, koji treba da vlada demokratskom procedurom kojom narod jednakih odlučuje o rasporedu mesta u društvu.

Zato ne treba da čudi to što mnogobrojne rečenice u romanu doslovno počinju rečima: „Slučaj je hteo…“ U radnji važnu ulogu igra slučajnost, nešto nepredvidljivo i izuzetno što remeti ideju o normalnom (čitaj: sudbinskom) razvoju događaja i presudno utiče na živote junaka, na njihovu sreću i nesreću.

Njegov glavni cilj je bio da pisanje dopre do masa, a ne da stvori nove umetničke postupke. S obzirom na to da je Igo smatrao da je savest iznad umetnosti, Jadnici su pisani sa velikim političkim i filozofskim ambicijama. U malom predgovoru za ogromno delo mogu se pročitati sledeće rečenice:

„Dokle god bude postojalo, silom zakona i običaja, društveno prokletstvo koje, u jeku civilizacije, veštački stvara pakao, i sudbini koja je od Boga dodaje ljudsku kob; dokle god ne budu rešena tri problema ovoga veka, ponižavanje čoveka postojanjem proletarijata, srozavanje žene zbog gladi, zakržljavanje deteta u mraku; dokle god u nekim delovima sveta bude mogućno društveno zagušivanje; drugim rečima i sa još šireg gledišta, dokle god bude na zemlji neznanja bede, knjige kao što je ova mogu biti korisne.“

Kao što je već rečeno, Igo je Jadnike pisao sa ciljem da to bude korisna knjiga, odnosno da osudi nepravedno klasno društvo svog vremena i pokaže da društvena struktura pretvara poštene ljude u prosjake i prestupnike.

Nema sumnje da je autor ovim romanom optužio francusko pravosuđe da kažnjavajući sitne kriminalce zapravo štiti velike prestupnike.

Na osnovu svega rečenog, možemo zaključiti da se najvažnija nit Jadnika odnosi na društvenu kritiku, a da je njihova glavna stilska osobina obilje, koje se potom žanrovski može odrediti na različite načine kao roman-poema, roman-epopeja, roman ideja, dokumentarni roman, socijalni roman, kriminalistički roman, ljubavni roman. Jednom rečju: roman-orgulje.

Osim toga, epizoda o Vaterlou podupire glavnu tezu romana vezanu za mogućnost unutrašnje promene: kao što se ljudi bore na bojištu kako bi umakli sudbini, tako se i junak romana suprotstavlja ulozi koju mu je društvo namenilo.

A društvo, rečima pripovedača, govori sledeće: „Oslobođenje nije izbavljenje. Čovek se otrese robije, ali ne i osude.“ Kazneni zakoni 19. veka danas izgledaju apsurdno jer su se oslanjali na stare plemenske običaje koji su oštro kažnjavali krađu kao narušavanje poretka zajednice. U modernom, kompleksnom i često korumpiranom društvu menja se smisao krađe jer ona ne mora biti vidljiva („Šta je pljačka banke u odnosu na osnivanje banke?“, pita se Bertolt Breht u Operi za tri groša). Osim toga, pod uticajem utilitarizma u filozofiji, koji je naglasio važnost sredine u obrazovanju čoveka, menjao se i pravni sistem, koji je sve više težio da rehabilituje i popravi prestupnika umesto da ga omalovaži i osramoti. Igo je prihvatio takvo stanovište, a po nekim svedočanstvima još jedan važan motiv za pisanje Jadnika bilo je nastojanje da se utiče na javnost da shvati neophodnost reforme pravnog sistema.

Pored glavnih, postoje i mnogobrojni sporedni likovi, više predstavljeni kao skice (pukovnik Ponmersi, revolucionar Anžorla, čiča Žilnorman, Eponina, Tenardije…). Stiče se zato na trenutke utisak da, kao što ističe Mario Vargas Ljosa, likovi u romanu i nisu pravi ljudi od krvi i mesa, već junaci u starom epskom ključu, ovog puta smešteni u moderna vremena. Božanska i demonska stvorenja prevazilaze tipična ljudska ograničenja i smelo se otiskuju u sfere dobra i zla. Budući da ga zanima pesnička, a ne psihološka ili istorijska istina, pripovedač se zanima za udeo slučaja, njegovi likovi se ne razvijaju uvek uverljivo i postepeno, ali oni su, kako se čini, veći od života. Zato može da važi i zapažanje obrnuto od Ljosinog. Naime, čini se da je Igo pisao roman svestan onoga što je savremeni filozof Ijan Heking nazvao „bujica brojeva“. Prema ovom autoru, između 1830. i 1848. godine postalo je u Zapadnoj Evropi, pre svega u Francuskoj i Britaniji, uočljivo povećanje korišćenja brojeva, jedna strast za računanjem i prebrojavanjem stvari i ljudi. Ova nova strast bila je odgovor na izazove demokratskih revolucija koje su zahtevale da ljudi budu prebrojani. Čini se da Igo pokušava da ljudima-brojevima, kao što je robijaš br. 24.601, vrati ime, prezime i individualnost i da u neku ruku zapreti državi kontrole i znanja izgrađenoj na strategijama prebrojavanja i klasifikacije.

U spisima iz Igoove zaostavštine pronađena je sledeća rečenica: „Moja uloga podrazumeva i elemente svešteničkog poziva. Ja sam zamena za magistrate i sveštenike. Ja sudim o nečemu o čemu ne sude sudije, ekskomuniciram na način kako to ni sveštenici nisu činili.“ Ta rečenica možda najbolje opisuje pripovedača Jadnika.

Dve glavne teme romana – borba principa dobra i zla unutar čoveka i borba društva protiv ostvarenja višeg dobra – međusobno se prepliću kroz upečatljive slike (vizualni aspekt Igoove proze je vrlo izražen, o čemu svedoče i mnogobrojne ekranizacije njegovih romana).

Iako se pripovedač uživljava u svoje likove i pokazuje duboko razumevanje za njih, mora se reći da on nije veliki psiholog – kod njega nema uranjanja u paradokse ljudske duše, kao na primer kod Dostojevskog, kojem su Jadnici bili jedan od najomiljenijih romana. Igoovi junaci se mogu svrstati u ono što se u književnoj teoriji zove plošni likovi. Takvi likovi se ne menjaju tokom radnje romana i mogu se opisati jednom rečenicom: Valžanom vlada milosrđe, Žaver je čuvar poretka, Marijus je tip romantičnog ljubavnika, Anžorla je nepokolebljivi revolucionar. Mnogi proučavaoci opravdano su uočili važnu razliku između Igoove proze i dela druge dvojice vodećih realista Balzaka i Zole. Naime, kod njega se elementi realističkog romana prepliću sa romantičarskim razumevanjem sveta i teksta (ili sveta kao teksta). Očigledno je da se Jadnici oslanjaju na različite modalitete pisanja, odnosno da karakterizacija likova nije psihološka, već arhetipska, što liči na postupak poznat iz romana pisanih pre realizma. U datom kontekstu, ova jednostavnost ima vrednost po sebi jer dopušta da pripovedač podrobno analizira određene emocije onako kao što naučnik proučava bakteriju pod mikroskopom. Kako ističe naš savremenik, nobelovac Maro Vargas Ljosa u knjizi Iskušenje nemogućeg: Viktor Igo i Jadnici (2004), čitajući ovaj roman, uronjeni smo u „vrtlog koji, kako se čini, sadrži beskrajan obim i mikroskopske detalje celog sveta, i ne možemo biti ravnodušni pred intuicijom koja ima božanski atribut sveznanja“.

Ljosa smatra da glavni junaci romana nisu Žan Valžan, Marijus, Kozeta, Žaver ili Fantina, već osoba koja ih je stvorila i ispričala njihovu priču, drski pripovedač koji se neprestano upliće u prozne prostore koji stoje između teksta i čitalaca. Pripovedač na enciklopedijski način izražava svoje mišljenje snažnim i melodičnim glasom, koji saopštava komentare o različitim temama, kritikuje društvo i njegove pripadnike: oko četvrtine romana zauzimaju eseji koji se bave različitim političkim, društvenim, istorijskim i moralnim pitanjima. Kako zaključuje Ljosa, pripovedača karakterišu „sveznanje, svemoć, obilje, vidljivost i egomanija“. On poznaje skoro sve događaje koji su se zbili u tih osamnaest godina radnje romana. Razume se da klasicizam nikako nije bio pogodan za tako živu subjektivnost kao što je pripovedačeva (ili Igoova, ako hoćete): ideje se ovde potvrđuju i opovrgavaju, sredina se podrobno opisuje, junaci ne samo što govore već i viču, plaču, lažu, hvale se… Ali postoji tu još nešto, nešto više. Taj dobri pripovedač zna i mnogo toga o onome što se dešavalo pre radnje romana, poput bitke kod Vaterloa, kao i o zbivanjima nakon okončanja priče, recimo kako je propao manastir Mali Pikpis u kojem su se skrivali Valžan i Kozeta.