Plavetnilo

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Ko ne izabere stranu, prokleto je sam

a ništa nije tako ružno kao nešto što je bilo lepo.

Cikade. One se ne predaju. Podnose sve ovo.

Ja sam cikada.

Ponekad zaboravim kako izgledam, posle izvesnog vremena čovek prestane da misli na izgled kad živi na barci, ali u retkim prilikama kad se na kopnu pogledam u ogledalo, ako je svetlo dobro, trgnem se. Ko je ta žena u ogledalu, zapitam se, ko je pobogu ta ispijena starica?

„Dve proste reči, Signe. Dve reči koje su kliše. Ali koje su najistinitije, jer ne ukazuju ni na prošlost ni na budućnost, niti na bilo šta drugo osim na nas.“

znaš kakav bi svet bio da ništa nisi učinila“, odgovara.

znaš kakav bi svet bio da ništa nisi učinila“, odgovara.

Ali više nije bilo tako, ne u susretu s ljudskim rukama, građevinskim mašinama, čeličnim cevima, tunelima, ne u susretu s prihodima od koncesija, industrijalizacijom i državom socijalnog staranja