Dokle god rastu limunovi

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

Držali smo glavu visoko i sadili u znak

prkosa limunove, moleći se da dobijemo metak u glavu kada vojnici budu došli po nas. Jer to je bilo neuporedivo milosrdnije od onog što je čoveka čekalo u utrobi njihovog sistema zatvorâ

„Ne bi ti škodilo da razmišljaš o budućnosti. Ne moramo prestati da živimo zato što ćemo možda umreti. Svako može umreti u ma kom trenutku, svud na svetu. Nismo izuzetak. Samo viđamo smrt redovnije nego oni.“

Zamišljam da u tom paralelnom svetu on i ja imamo samo naše tajne šale, na mom domalom prstu je zlatna burma koju mi je on dao. Od tih misli gore mi obrazi, ali briga me. Za toliko mi ovaj svet duguje. U najmanju ruku mi duguje maštu.

Kad bi svi na svetu bili kao ti“

Ovo je zemlja tvog oca, a pre toga je bila zemlja njegovog oca. Tvoja istorija je usađena u ovo tle. Nijedna zemlja na svetu neće te voleti kao tvoja domovina.“

Njegov dodir umiruje

Dovoljno je samo nekoliko njegovih reči da se raspletu one loze što mi stiskaju srce

Obuhvatam mu lice i njegova podrasla brada bocka mi dlanove, ali to gotovo i da ne osećam od vrtoglavog dejstva koje je njegov poljubac imao na mene. Postojim pod ovim svodom gde vreme nepomično stoji i spira sve moje brige.

Sve osim jedne