Zvona starog Tokija

Meditacija o životu zaodevena u priču o obilasku grada i upoznavanju s njegovim žiteljima. Upoznajte Tokio i njegove građane Kad su šoguni vladali Japanom, dan je imao dvanaest časova. Svaki je nosio ime po jednoj životinji kineskog zodijaka, tako da je u zoru bio čas zeca, a u suton čas pevca. Podne je bilo čas konja, čas tigra padao je baš pred izlazak sunca, kad se polazi na putovanja i kad se ljubavnici rastaju. U Edu su se časovi menjali s godišnjim dobima: čas zimskog dana bio je znatno kraći nego čas letnjeg dana. Noćni čas je bio dug zimi, kratak leti. Od 1632. do 1854. godine vladari Japana strogo su ograničavali dodir sa stranim zemljama, nametnuvši Japancima gotovo potpunu izolaciju u kojoj je odnegovana upečatljiva i jedinstvena kultura. Opčinjavajućom prozom s mnogo čulnih detalja Ana Šerman prikazuje potragu za velikim zvonima koji su u doba šoguna stanovnicima Eda, današnjeg Tokija, govorila koliko je sati. Istraživanje Tokija postaje meditacija ne samo o vremenu nego i o istoriji, sećanju i nepostojanosti. Zvona starog Tokija idu za glasovima prošlosti kroz lavirint japanske prestonice. Jedna starica se seća kako je za vreme Drugog svetskog rata bežala od američkih napalm-bombi. Jedan naučnik pravi najtačniji sat na svetu, koji neće kasniti ni sekundu u pet milijardi godina. Poglavar šogunske kuće Tokugava kazuje svoje misli o razaranju grada njegovih predaka. „Ono što je izgubljeno — izgubljeno je. Ako pokušavate da trčite za izgubljenim, ono će vas odvesti u tamu.“ Ali Ana Šerman nas vodi i na putešestvija po gradu slikajući svoje prijateljsvo s vlasnikom malog, sasvim naročitog kafea, koji uživanje u kafi uzdiže do čiste umetnosti.