Naše priče

Nedostaje mi vreme kada je bilo bitno šta nosiš u sebi, a ne na sebi. Možda nekada nismo imali „sve“, ali smo, čini mi se, od tada do danas mnogo toga izgubili…

Organizacija je podrazumevala onu jednu, najvažniju stvar u životu, a to su dve stvari – red, rad i disciplina.

Ne dam da život troši mene, hoću ja da trošim život.

Sve će ućutati, crneće se na snegu goli čokoti, nebo će biti hladno i sivo. Tišina će leći na zemlju, gluva i teška. Tada će on i dalje čuvati sve što je imao, iako ništa nije imao, sve mirise, sve zvuke, svaki pedalj zemlje pod lozom i svaki treptaj lista na njoj, sve boje grožđa, svaki dah slatkog sunca u njemu.

On je bio pudar, njegova prava kuća je bila bez zidova, nebo je bilo njen krov, zvezde su mu svetlele da i noću radi, koracima je merio svet koji je čuvao.

Negde sam pročitala da kad ignorišeš zlo, ono se vrati onom ko ga je uputio. To nažalost znači da zlo nikada ne umire.

mora da promeni pravac i da ide horizontalno – da uđe kroz jedno uvo u glavu, da je tu malo

Samoj sebi sam rekla da više neću dozvoliti da mi muka prolazi vertikalno – kroz želudac i sve organe i da tako struji do glave

Dobro je što, bez obzira na godine, uvek ima šta da se popravi ili promeni u nama samima. Sve je to zarad lične udobnosti, jer kako male stvari mogu da ulepšaju dan, isto tako male stvari mogu i da ga pokvare.

Danas su pogledi upereni isključivo ka nekom ekranu, uglavnom mobilnog telefona. A tamo nema ničijeg pogleda.