Zli dusi I

… О, пријатељи моји!“, покадшто би узвикнуо у заносу, „не можете замислити каква туга и срџба обузимају вашу душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумне деце – и не можете је више познати!

Ја сам тада све вас посматрала: сви се ви љутите, сви сте се ви посвађали; не умеју људи да се састану и да се од срца насмеју. Онолико богатство, а онако мало радости, све ми је то гадно.

– Због чега сви од мене очекују нешто што од осталих не очекују? Зашто да ја подносим оно што нико други не подноси, и да намећем себи бреме које нико не може понети?

А ако је речено да је будала, онда код њега нема за тог човека другог назива. А ја сам, можебити, будала једино уторком и средом, а у четвртак сам и од њега паметнији.

Разум никада није био у стању да дефинише зло и добро или чак да одвоји зло од добра, бар приближно; насупрот томе, увек их је срамно и бедно бркао; а наука је давала решења уз помоћ принуде. Тиме се нарочито одликовала недоученост, најстрашнији бич човечанства, гори од мòре, глади и рата, неспознат до данашњега доба.

Када код многих народа представе о злу и добру постану заједничке, тада народи изумиру и тада сама разлика између зла и добра почиње да се губи и ишчезава.

И мада је ове деструктивне идеје најрадије називао Тургењевљевим неологизмом, Достојевски их је сматрао увезеним са Запада, у суштини страним руском бићу,

И таква ђубрад подстичу несрећни народ на буну!“,

Ја говорим искључиво о олошу

Не треба ми кула нова и висока,

Остаћу овде у овој ћелијици,

И ту ћу живети, спасти се,

И за тебе Богу молити се.