Zli dusi I

… О, пријатељи моји!“, покадшто би узвикнуо у заносу, „не можете замислити каква туга и срџба обузимају вашу душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније – као играчку код неразумне деце – и не можете је више познати!

Не треба ми кула нова и висока,

Остаћу овде у овој ћелијици,

И ту ћу живети, спасти се,

И за тебе Богу молити се.

– Ипак, учинио сам све што сам могао.
– Нисте.
– А шта је требало чинити?
– Не позивати на двобој.
– Поднети још један ударац по лицу?
– Да, поднети и ударац.
– Почињем да ништа не схватам! – рече јетко Ставрогин. – Због чега сви од мене очекују нешто што од осталих не очекују? Зашто да ја подносим оно што нико други не подноси, и да намећем себи бреме које нико не може понети?
– Мислио сам да ви сами тражите бреме.
– Ја тражим бреме?
– Да.
– Ви сте… видели то?
– Јесам.
– Зар је то толико приметно?
– Да

Треба бити заиста велики човек да би се одупро здравом разуму

Ви сте се оженили због жудње за патњом, због жудње за грижом савести, због моралног сладострашћа. То је био живчани слом… Изазивање здравога разума било је исувише примамљиво

да се направи умокац од зечевине, потребан је зец, да се верује у Бога, потребан је Бог“

Човек је несрећан јер не зна да је срећан; само зато. То је све, све! Ко спозна, одмах ће постати срећан, истога часа.

разумеш ли ти да је човеку, осим среће, исто тако, управо исто толико неопходна и несрећа!

Да би истина деловала вероватније, треба јој обавезно додати нешто лажи

и када никаквом тугом ниси обузет, свеједно, сузе твоје ће потећи од саме радости.