Odmazda

Mama mi je jednom rekla da je samo jedno gore od neostvarene želje, a to je da ništa ne želiš. Kad ti sve oduzmu, ostane ti samo mržnja, a onda i nju izgubiš.“

Opojna sredstva samo pojačavaju ili ublažavaju već postojeće sklonosti. Onaj što bije svoju ženu kad se napije verovatno je i trezan poželeo da je udari

„Ej, upravo sam ti rekao da te volim. Tri puta, i to pred komšijom. Znaš li ti pošto je to?“

Rahela se nasmejala. Hari je obožavao njen smeh još od kada ga je prvi put čuo. I instinktivno je znao da je na sve spreman samo da ga ponovo začuje. Po mogućstvu, svakog dana.

„’Čak ni u Ulici bezbrižnih…’?“

„’Nisam utekao svojim brigama’.“

Ja planiram pljačke banaka. Ali kad dođe do osvajanja nečijeg srca, svi muškarci su amateri. Možda i pomislimo da smo osvojili ženu, kao vojskovođe koji misle da su osvojili neku tvrđavu, a onda otkriju – prekasno, ako i uopšte – da su u njoj zarobljeni. Jesi li čuo za Sun Cua?“

Hari klimnu glavom. „Kineski vojskovođa i strateg. Napisao je Umeće ratovanja.“

„Smatra se da je on napisao Umeće ratovanja. Ja lično mislim da je to napisala žena. Umeće ratovanja je na prvi pogled knjiga o borbenoj taktici, ali dublje gledano ona se bavi rešavanjem bilo kakvog sukoba. Ili, preciznije: to je umeće kako da dobiješ ono što hoćeš po najmanjoj mogućoj ceni. Onaj ko dobije rat nije nužno i pobednik. Mnogi su osvojili kraljevstva, ali izgubili toliko vojske da su mogli njime vladati samo pod uslovima koje postavi naoko pokoreni neprijatelj. Žena je manje sujetna od muškarca kada je reč o moći. Njoj nije važno da njenu moć svi vide, dovoljna joj je ona vrsta moći koja će joj omogućiti da postigne svoje ciljeve. Sigurnost, hranu, uživanje, osvetu ili mir. Ona teži moći, ali u svojim planovima gleda dalje od bitke i trijumfalnog slavlja. A pošto ima urođenu sposobnost da uoči slabost kod svojih žrtava, ona instinktivno zna kada i gde da udari – a i kada treba da se pritaji. To se ne može naučiti, Spiuni.“

Gledam kroz prozor dok računar luta internetom u noći. Na nebu ima zvezda i pomislim kako je svaka od njih dokaz neumoljivosti sudbine. One nemaju nikakvog smisla, izdižu se iznad ljudske potrebe za logikom i tumačenjem. A baš zato su, čini mi se, tako lepe.

Svi pitaju u čemu je smisao života, a niko se ne pita o smislu smrti.

Svi pitaju u čemu je smisao života, a niko se ne pita o smislu smrti.

„Rekla mi je da ga obožava. Obožava. Meni nije to rekla ni onda kad smo se uzeli. Volela me je. Mene je samo volela. Zato što sam bio dobar prema njoj. A onoga koji je samo znao da mlatara nogama sa oluka i čeka na aplauz, njega je obožavala. A on je živeo samo za aplauze.“

„Ma misli šta hoćeš. Nisu svi ljudi sposobni da vole. Mi – oni – mislimo da jesu, ali nije tako. Čovek nauči mimiku, dijaloge, korake, i to je to. Neki su tako talentovani da nas mogu vrlo dugo obmanjivati. Uopšte me ne čudi što im to uspeva, već što to uopšte rade. Čemu toliki trud da zauzvrat dobiješ osećanje koje ne znaš ni šta je. Razumeš li ti to?“