Divna..pretužna, kao i svako nerazumevanje, odbacivanje, neizgovoreno..kao predaja bez borbe da shvatiš ko si, šta želiš i da to kažeš sebi i drugima.
Често посегнем за препорученом књигом и ако пре тога нисам ни помислила на њу. Тако је било и са књигом Селест Инг "Све што ти никада нисам рекла" након #препоруке коју сам овде добила.
Moја пријатељица је фантастично описала ову књигу и психолошки профил породице која је и главна срж романа.
Ја сам некако више погођена оним социолошким моментом у књизи, односно друштвом у целини.
И ако је ово прича о једној породици, о потискивању емоција, потреби за припадањем...О дечијим фрустрацијама које нису изгубљене ни када престају да буду деца.
Све прогутане и прећутане емоције овде испливају у сваком поглављу романа.
Али рам романа је онај који се назире и у мени је изазвао емоцију, а то је друштво у којем ова породица живи. Можда је мени израженији, јер и немам неко мишљење о америчком друштву и можда зато што и после "Убити птицу ругалицу" је све остало исто. На западу ништа ново
Тако овде постоји Џејмс који је први Азијат у школи Лојд, затим његова деца који су једини Кинези у Мидлвуду.
Никада они нису осећали припадност и ако су рођени на америчком тлу и нису никад крочили у неку другу земљу.
Упознајемо се овде и са начином доласка Џејмсових родитеља у САД. Емигрирали су под лажним именима у земљу у којој се укрштају разне расе, али у земљу у којој Конгрес затвара врата емигрантима из Кине ради могућности да та мешавина постане превише жута.
Док су Ирци, Немци, Швеђани, Норвежани, Италијани и руски Јевреји хрлили ка Кипу Слободе, "жутаћи" су морали да нађу друге начине.
Толико о земљи где су сви једнаки 😉.
Тако се овде Џејмс - Кинез бори са собом у друштву у којем није прихваћен.
Тако се његова супруга Мерилин-Американка бори са својим пољуљаним психолошким профилом, јер се није остварила кроз професију, кроз детињство и одрастање.
Нејт-њихово прворођено дете који овде једини води роман у трилерске воде и покушава да растумачи убиство његове сестре.
Хана, најмлађе дете у породици Ли и увек у неком запећку и испод стола. Мени је омиљена, јер једина посматра и види.
И на крају Лидија, обожавано дете, која је мртва.
Овде влада феномен " Људи закључују какав си пре него што те и упознају", али он није само амерички, чини ми се да је глобални. То најбоље знају они који су имало различити.
Не знам како бих класификовала ове ликове у роману, можда их нисам увек разумела, можда су за мој укус себични.
Зато су ме током читања и нервирали, сметали ми моменти када им је пошло наопако и моменти када је било прекасно.
И ако сам им замерала нису ме гушили, читала сам роман у једном даху.
Многи су рекли да је родитељсво најтеже и зато треба прочитати ову књигу. Треба упознати и оне који нису најбољи у овом светом занимању. Оне који преносе своје успехе и неуспехе на своју децу. И да се запитамо да ли можда понекад то радимо и ми?
Emotivna priča koja pokazuje svu slojevitost i zatvorenost ameručkog društva početkom druge polovine dvadesetog veka. Pokazuje takođe kako uvek moramo da cenimo sebe, da poznajemo i poštujemo svoje poreklo da bi nas i drugi cenili bez obzira na postojeću ksenofobiju ili predrasude. Otac ove mešovite porodice očajnički pokušava da se uklopi u američko društvo na pogrešan način. Čak deluje malo čudno što on kao profesor istorije na fakultetu ni u jednom trenutku ne shvata da je kineska kultura iz koje potiču on i njegovi roditelji jedna od najvećih kultura na svetu. Noseći kompleks niže vrednosti prenosi taj osećaj i na svoju decu koja pokušavaju da se uklope mada m okolina nije bsš naklonjena.Ova knjiga takođe govori o tome koliko roditelji mogu da budu opterećujući i koliko odsustbo prave komunikacije može da bude tragično.