Miki Sabat je propali lutkar, ženskaroš i ništarija, u trenutku kad se upoznajemo s njim 64 godine star (baš toliko ima i autor ovog prikaza!) koga, pored artritisa, proganjaju duhovi prošlosti, ali ga proganjaju, ništa manje žestoko, i sadašnjost i budućnost. Pošto smo Miki i ja vršnjaci, sasvim ga lepo razumem iako moj život nije ni izbliza uzbudljiv ali ni izbliza traumatičan kao njegov. Ne bih dalje da spojlujem, pa ću se zato osvrnuti na nekoliko stvari koje su mi privukle pažnju. Recimo, minucioznost Rotovih opisa čišćenja zubnog kamenca koje ne bih ni ja, po zanimanju stomatolog, bolje opisao. Ili tačnost opisa bekgraunda Drenke Balić, glavne junakinje romana i Sabatove seksualne opsesije, koja je rodom iz Splita, iz Titove Jugoslavije. Siguran sam da je razgovarao sa nekim stomatologom i nekim iz Jugoslavije pre nego što je napisao te stranice. Često se u komentarima na ovaj roman pominje pornografija kao odvraćajući faktor za mnoge. Što se tog aspekta tiče, „Sabatovo pozorište“ počinje žestoko, pa taj početak „počisti“ preosetljive, što je njihov gubitak. Pornografske scene s početka romana su tu da bi nas upoznale sa jednim od aspekata ličnosti Mikija Sabata (svakako ne jedinim!), a ona scena na kraju, možda najžešća, je tu da nam dočara koliko dvoje ljudi mogu biti bliski, koliko se dvoje ljudi mogu voleti. Nikada do sada nisam čitao pornografski materijal plačući, ali eto, nikad ne reci nikad. „Sabatovo pozorište“ je u stvari Sabatov život. Svi mi imamo detinjstvo u nekom svom Nju Džersiju, svi smo imali (ili imamo) roditelje, braću, sestre, svi smo imali žene (ili muškarce) koji su nas ostavljali, ili mi njih, ili su umirali, ili nestajali, svi smo nešto hteli, pa je ispalo nešto drugo, ili je ispalo baš ono što smo hteli pa nam se to nije svidelo, ili nam se svidelo, i svi, kad dođemo u Sabatove godine, razmišljamo o smrti. Pravimo rekapitulaciju života. Miki Sabat ju je uradio za sebe, ali ne može da je uradi za nas. To ćemo ipak morati sami. Samo što mi nemamo Filipa Rota da nam u tome pomogne.