Zovem se Mama

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda. Kakvi Stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas. Odlazak na more je ličio na emigraciju. Nosi se sve, sve je neophodno. Cipela dovoljno za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule, sve na naduvavanje što postoji. Kompromisa nema, sve im treba

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane.

Donja majica je zakon nad zakonima. Ona je Ustav oblačenja deteta.

Mada, to što je gužva kod Njih u sobi, to je već normalno stanje, nego što je panika kod Nas u krevetu. Usred noći se samo pojavi crna silueta pored našeg kreveta i bez pitanja počne četvoronoške da mili preko roditeljske prepreke i upada između Nas. Za njom najčešće stižu još dve pojave, spavajući na nogama, i pentraju se na Nas. Na kraju Žmu i ja spavamo kao šišmiši, glavama nadole, noktima se držimo za rubove kreveta, a Oni... Oni razbacaju sve svoje raspoložive ekstremitete, ne mož’ ih prebrojati. Naravno, tu su i prateće plišane životinje koje dovlače sa sobom. Ako se probudiš sa dečjim laktom u ustima i medveđom njuškom u oku, to je to – radosti roditeljstva. I brojne porodice.

Ozbiljna je stvar dati čoveku ime, ceo svet u čoveka stane. Uostalom, mudri Latini su rekli: Omen est nomen.

Čovek je ime.

Tada sam se setila preporuke majstora Duška Radovića: „Kada dajete ime detetu, mislite na to da će se možda po njemu zvati neka škola, ulica ili trg.“

Ja da vam kažem, to je sve od treptanja. Ne treptati, to je jedini recept. Širom otvoriti oči i gledati šta rade bebe. Svaki trep bi mogao da vas košta bar propuštene decenije i uzaludnog traženja odgovora na kviz pitanje u vašoj glavi: „Gde je moja beba?!“
Baš zato roditelji ne bi smeli da trepću, jer mladunci u treptajima rastu. Bez pitanja.
TREP

Najveća prevara je u tome što se čini da deca nikad porasti neće, da će svaka faza kroz koju prolaze trajati bar sto godina ako ne i više. Da baš vašem detetu nikada neće konačno i već jednom porasti zubi, da će se na sve četiri doveka kretati, tako negirajući ljudsku evoluciju, da će se sva druga deca već zaposliti a vaše će još uvek pljuvanjem spanaća krečiti kuhinjski plafon i dovoditi u opasnost sve što nije podignuto na košarkaški nivo.
I dok vi trepćete od čuda šta vas je snašlo, ne usuđujući se da ikome to kažete (jer, naravno, svi drugi imaju decu kao iz roditeljskog udžbenika), „deca rastu“.

Ako želite da vaše dete bude uspešno, zaboravite balet i časove klavira. Ljubav je sve što vam treba. Deca majki koje znaju da vole imaju pojačan rad mozga u delovima važnim za učenje. Tako kažu istraživači sa Univerziteta u Vašingtonu.“
(„Ovo možda niste znali“, Politikin zabavnik)

Nisam tražila utehu, niti racionalizaciju Daunovog sindroma, samo mi se sve više činilo da je moguće da je taj hromozom viška prosto trag nečeg starog, mnogo starijeg od nas novih. I da se to staro ponekad pojavi, kao sećanje sveta, kao trag prošlosti koja nije sposobna da stigne sadašnjost i u nju se uklopi. Što još uvek ne znači da je manje vredna. Čak je možda i mnogo skupocenija od nas običnih. Zbog čega mi se mesec Sebastian i svi koji kao on imaju ono što medicina zove Daunovim sindromom danas čine kao nešto ne samo drugačije, nego sasvim posebno dragoceno drugačije. Vredno posebne ljubavi i posebnog razumevanja.
Mesečeva deca.