Reči na mom dlanu

Jedna knjiga nije dovoljna. Nikada nije dovoljna. Čoveku je potrebna biblioteka. Biblioteka je ulaganje u budućnost, Helena.“

Ako je sve pod senkom sumnje, u šta smemo verovati?“

„U istinu – onu koja se može dokazati. Bog usmerava naš duh ka istini. Znanje je nedovoljno. Znanje nije ništa bez razumevanja. Sumnjanje nas oslobađa sumnji i vodi nas dalje nego što i zamisliti možete. Iz te univerzalne sumnje, kao neke fiksirane, nepomične tačke, moguće je izvesti spoznanje Boga, sebe, svega na svetu.“

Čak i kad zamrzne tle do dubine od dvadeset stopa, zima ne može da prepreči put proleću.

Ugledala bih ga s prvim svetlom. Kada uđem, prilazio mi je s leđa, nestrpljiv, nečujan, polagao mi ruke na grudi i zadizao mi suknju, zaklapao mi usta svojim ustima da obuzda sebe ili mene, nisam znala koga, od glasnog krika. Njegova potreba za mnom nosila me je kao bujica. Da li je tako kad se utapaš? Ležali smo nauznak na krevetu, on sa očima snenim ali ne i sanjivim, i tu, usred svojih hartija, nadirao je u mene dok mi se ne učini da smo se tako snažno spojili da se nikada nećemo rastaviti. Dizao me je na sebe, njišući mi telo, dok ne nastupi trenutak kad se sve zaustavlja, čak i disanje. A onda smo bili isto.

Gospodo, gospodo“, izgovorio je, „na ovom svetu je mnogo pitanja na koja nemamo odgovore. A ponajmanje imamo odgovor na pitanje o ženama.“

Nisam mogla da ga uhvatim za ruku, bar ne javno, ali znala sam jednu stazu što se sužavala i sužavala sve dok mi sa obeju strana zid ne očeše ruke; nebo je tu bilo plava linija nad nama, a survavalo se u tamu oko naših stopala. Ta staza me je nekada zastrašivala, ali sada sam, u trajanju od čitava trideset dva koraka, mogla da posegnem iza sebe i uhvatim ga za ruku a da me niko ne vidi. Mogla sam stati, okrenuti se, poljubiti ga, a njegova usta bi se otvorila da me dočekaju.