Deca komunizma – II deo

Mimara je trgovao i pokušavao da nađe prikladan muzej koji bi prihvatio i izložio njegovu zbirku. Po pravilu je nailazio na sumnjičenja u autentičnost i kvalitet pojedinih predmeta, što je vređalo njegovu kolekcionarsku sujetu i strast. O njemu se nešto više čulo jedino 1963. godine, kad je njujorškom Metropoliten muzeju prodao raspeće Svetog Edmunda (XI vek) za basnoslovnih 600.000 dolara, što je onda bila apsolutno najveća suma isplaćena za predmet primenjene umetnosti. Kako je trgovao sa Mimarom, kustos i docnije direktor Meta Tomas Hoving opisao je u uzbudljivom bestseleru Kralj ispovednika.

Tim novcem Mimara je kupio i renovirao oronuli zamak Nojhauz u Salcburgu. Opet je bio u Evropi, nadomak svoje zemlje, koja ga se odrekla kad je bilo gusto. Bez straha od potera, kojima je stalno morao izmicati. Uzevši austrijsko državljanstvo, kao podanik Austrougarske pre 1918. godine.

Englezi Mimari nisu oprostili što je njihov krst prodao Amerikancima, iako ga je pod znatno povoljnijim uslovima nudio Britanskom muzeju sve dok ga nije izdalo strpljenje. Londonski list Dejli mejl objavljivao je krajem 1963. godine u nastavcima priču o tajanstvenom kolekcionaru i njegovom „možda opljačkanom blagu“. „Ne zapitkujte!“, rekao je navodno Mimara u Salcburgu reporteru Rihardu Herdu. „Ljubav prema umetnosti ponekad vodi u zločin. Rat vodi u pljačku. Moguće je da su neka moja dela bila nekad opljačkana od strane nacista ili neke druge vojske. Ja sam ih kupovao tamo gde sam na njih nailazio. Ponekad trgovci lažu, ali morao sam prihvatiti ono što mi nude i pričaju, ili – izgubiti posao.“