Skotland strit

Njegove staklaste oči bile su ispunjene nečim… nečim što nisam mogla da dokučim, ali svakako zamamnim.

po kičmi i promrmljao: „Ti to zoveš nadmenošću a ja optimizmom.“

stil nema cenu

Ne sećam se kad sam se poslednji put osećala ovako zadovoljno.

Osećala sam se kao da pripadam.

Osećala sam se kao član porodice.

Uplašena. „Ne mogu ti ništa obećati, Kole. Ne još. Zaista bih volela da mogu. Ali pokušaću da dospem dotle. Želim da se potrudim da ovo uspe.“ Osmehnula sam se, preplavljena stidom i osećanjima. „Želim da ovo preraste u vezu.“

Jebote.“ Zagrcnula sam se tom rečju i svim osećanjima koja su mi napravila knedlu u grlu.

Kol je zatreptao. „Prvi put čujem da psuješ.“

„Baka je uvek govorila da dame ne psuju tako da to retko činim. Ali ovo je izgledalo kao trenutak kad valja reći ’jebote’.“

Smeh mu je blesnuo u očima. „Zašto? Ako izuzmemo što je očigledno, naravno.“

Zato što te se bojim, Kole Vokeru. Bojim se da ćeš me povrediti ili da ću ja povrediti tebe… ali ne nameravam da odustanem. Baciću se s ove litice bez obzira na posledice.“

Opraštaš li mi?“

„Slatka devojko“, promrmljao je glasom nabijenim osećanjima koja nisam razumela. „Kako uopšte možeš da brineš o meni posle svega što si preživela?“

„Zato što si dobar čovek“, odvratila sam.

Slušaj, moraš naučiti da ne dovlačiš prošlost u sadašnjost.

Nažalost, tek kad se suočimo sa sopstvenom smrtnošću, setimo se da nam svet poručuje kako je život kratak zato što je to tačno.“