Federico Moccia

Stavljam katanac oko lanca, zatvaram ga i vadim ključ. Đržim ga malo u ruci, i uporno je posmatram. Đin me gleda. Izaziva me, smeši se, diže obrvu. „Pa?"

Uzimam ključ palcem i kažiprstom. Malo ga zaljuljam, visi u praznini, neodlučno. Onda ga, iznenada, puštam. I leti dole, naopako, okreće se u vazduhu i gubi u vodama Tibra.

„Zaista si to uradio ..."

Đin me gleda s čudnim izrazom na licu, sanjalačkim, pomalo uzbuđena.

„Rekao sam ti. Ja se ne bojim."

Skače na mene, uzjahavši me, grli me, ljubi, urla od sreće, luda je ... lepa je.

Kad izdaleka posmatraš ženu, primećuješ i najmanje sitnice, detalje, kako pomera usta, kako se mršti, kako grize usnu, kako hukće, kako popravlja kosu, kako ... svašta nešto. Stvari koje ti izbliza promaknu, stvari koje ne primećuješ zbog njenih očiju.

Njena kosa miriše. Ali, ne sladunjavo. Mrzim sladunjave parfeme. Miriše na čisto, oštro, na radost, na život.

Zato što igra života nikad ne prestaje. Ne može da prestane. A ljubav ima svoja pravila, prelepa i uvek drugačija od očekivanih.

Ja i Đin, zagrljeni u okviru prozora, primećujemo cilj, deo koji je oduvek skriven, oduvek poznat samo zvezdama, oblacima, nebu ... Đin oduševljena gleda vatru. „Kako je lepo!" Boje je ova daleka svetla. Lake nijanse svetlucavih boja miluju njene obraze. A ja, iznenadni, improvizovani slikar, stežem je uz sebe. I ljubim, nasmejanu. Još uvek gledamo napolje. Čudna igra vremenskih zona, zakonskih satnica, brzog prolaska kroz daleke zemlje, daruje nam još jednu Novu godinu, i još jednu, i opet ... A različiti vatrometi, drugačijih boja, iz različitih zemalja, dolaze do nas. Smeju se približavajući se, nose lepe želje od ko zna koga. Muzika i dalje svira. Avion brzo i mirno napreduje. Prelazi nebom, radošću i nadama ko zna koliko zemalja. A precizna i uredna stjuardesa pojavljuje se i odlazi za svaku Novu godinu, noseći šampanjac. Mi smo već pijani od sreće i ne samo od nje. Čestitamo jedno drugom ... i opet i opet čestitke. Nazdravljamo više puta za ovu istu Novu godinu, uvereni u jedno. „Neka bude srećna godina ..." I nakon što smo je toliko puta proslavili, umorni od svih tih godina koje su prošle u trenutku, zaspimo vedri i mirni. Budimo se na plaži. I čini nam se da i dalje sanjamo. Pred tim morem, tom uvek toplom, kristalnom vodom, tim suncem i zalascima.

Tajland, Koh Samui.

„Jesi li video, Step, isto je kao na razglednicama koje sam dobijala. Uvek sam mislila da ih neki falsifikator doraduje na kompjuteru." Đin je neprekidno u vodi.

„Čak ni na kompjuteru ne bih mogao ovako da zamislim i uradim."

„Da, Bog zaista ima mašte. I to ni od čega, On uopšte nije imao na šta da se ugleda ... Veliki slikar ..."

I ostavlja me u vodi, sa hiljadama raznobojnih riba i nijednim odgovorom. Nešto mi pada na pamet.

„Ali, Romaniju u svakom slučaju dugujemo jedno hvala."

U svom bikiniju smeje se i odlazi prema bungalovu. Bez parea. Mirna i vedra kao retko ko. Radosno vrckajući, uz pozdrav maloj Tajlanđanki koja je zove po imenu. Đin joj je poklonila majicu i već su se sprijateljile. Ali, ne samo zbog majice. Vijetnam. Fukuoka.

Opet u vodi, čas se grlimo, čas prskamo, čas borimo u pesku, pred radosnim očima radoznale dece koja gledaju ovo dvoje stranih turista koji se prvo tuku, a onda ljube! I nastavljamo tako. Ljubimo se sve duže, uljuljkani suncem, zapljusnuti željom, i pre nego što radoznalost ove dece postane preterana, ulazimo u bungalov.

U vazduhu smo. Stajni trap se uvlači. Avion zauzima pravac. Dostiže oblake. Malo bliži zalazak sunca miluje nas kroz prozor. Đin popušta svoj zagrljaj i naslanja glavu na mene. „Je l' ti smeta ovako?" Ne stižem ni da joj odgovorim. Osećam da je zaspala, oslobodila se poslednje napetosti, prepustila se mojim rukama, u avionu koji leti, među našim oblacima, laganim. Oseća se sigurnom. Voljenom. Pokušavam da se što manje pomeram. Uzimam iz vreće, tu blizu sebe, „Luci Kraun", knjigu koju mi je poklonila majka, i počinjem da je čitam. Sviđa mi se kako je napisana. Nije loša, bar prema prvim stranicama. Za sada.

Oh happy day ...

Iznenadna muzika. Primećujem da sam zadremao. Knjiga je na stočiću. Đin je blizu mene, smeši se. Drži fotoaparat u rukama.

„Snimila sam nekoliko fotografija kako spavaš." Opet. „Baš si bio lep ... izgledao si tako dobar!" Grlim je privlačeći je sebi.

„Ali, ja jesam dobar ..." I ljubim je. Manje-više ubeđena u moju tvrdnju, odlučuje, ipak, da učestvuje. A onda osetimo nečije prisustvo. Razdvajamo se i uopšte se ne stidimo. Barem ja. Ona crveni. To je ona stjuardesa od malopre, sa dve čaše u rukama. Ljubazna i profesionalna, ne otežava nam našu ljubav.

„Ovo je za vas ... Još malo ..."

Radoznalo prihvatimo čaše. Delikatna i ljubazna, stjuardesa se udaljava kao što se i pojavila.

„Istina je, uopšte se nisam setila: pa danas je 31. decembar ...!" Đin gleda na svoj sat. „Još koji sekund."

Čudno brojanje sa američkim naglaskom dolazi iz pilotske kabine. „Tri, dva, jedan ... Srećno!"

Muzika se pojačava. Đin me ljubi. „Sve najlepše, dobri Stepe ..." Nazdravljamo sa dve čaše koje su došle baš na vreme. A onda se opet poljubimo. I opet. I još jedanput. Bez straha da će nas neko prekinuti. U avionu svi pevaju i slave, srećni zbog prošle godine zbog onog što će biti, što idu na odmor ili što se vraćaju kući. U svakom slučaju, srećni. Sa svojim šampanjcem. Sa glavom, i ne samo glavom, u oblacima. Avion malo silazi sa kursa, i to ne slučajno.

„Gledaj ..." Đin pokazuje kroz prozor. U nekoj zemlji dole slave. Vatrometi nam jure u susret da nas pozdrave. Da proslave naš prolazak. Otvaraju se ispod nas kao tek procvetale cveće. U hiljadu neočekivanih boja. U hiljadu zamišljenih oblika. Prah, savršeno sabijen, oslobađa se u vatru na nebu. Jedan za drugim. Jedan u drugom.

Đin na sigurnom ... Da, u mom zagrljaju! San. Kao što je i koverat od Romanija. Još jedan san. Letim u prvoj klasi. Tajland, Vijetnam i Malezija. Sve plaćeno, sve organizovano. Ponekad se isplati da uradiš pravu stvar. Čak i u svetu koji je desto potpuno ravnodušan i nepravedan. Ponekad. Kad sretneš nekog hrabrog i iskrenog. Kao što je Romani. Najbolji letovi. Najbolji bungalovi. Najlepše plaže. Sunce, more i ugovor koji nas čeka kad se vratimo da kažemo da ili ne. I sloboda. Sloboda da kažemo, da, svakog minuta ako želimo nešto da radimo ili ne, bez obaveza, bez onog „spremno je na stolu", bez „mora" da se nešto uradi, bez neočekivanih poziva, bez problema, bez susreta s nekim koga ne želiš da sretneš. Penjemo se u avion slobodni, mirni.

Ja malo manje. Gledam okolo. Kakva budala. Ne, nema je. Ne može da bude ovde. Eva, stjuardesa, ne radi za „Tai". Sedišta nam pokazuje gospodica sa bademastim očima, svetlomrkom kožom i savršenom uniformom. Nasmešim joj se. Veoma je ljubazna. I slatka. Daje nam nešto za piće. Kad ode, Đin me udara laktom.

„Jao!" „Hoću da budeš nevaspitan i neljubazan sa stjuardesama."

„Naravno, uvek sam takav bio."

„Daj da ti vidim oči ..."

Smejući se, stavljam naočare. „Svetlo je suviše jako!"

Pokušava da mi skine naočare. „Ne, zaista, baš sam radoznala ... jesi li ikad imao nešto sa nekom stjuardesom?"

Smešim se. Pijem nešto iz čaše koju nam je gospodica iz „Taija" ljubazno ponudila. A onda je brzo poljubim. Laki šampanjac boji naše usne. Produžavam poljubac. Izgleda da su je mehurići šampanjca umirili. Možda i moj poljubac. Naročito moje „nikad". Više nego bilo šta drugo, činjenica da je avion počeo da rula. Đin me jako steže, zaboravljajući neku moju eventualnu prošlost i brinući se samo za neposrednu sadašnjost.

Već je sumrak, kad sedam na motor. I baš u tom trenutku, vidim je kako se vraća. Đin. U velikoj brzini, baš kako i liči na nju. Glavom ispraća krivinu, pevuši neku pesmicu koju u tom trenutku sluša. Ko zna koju. Ali, izgleda da je ponovo vesela. Kao uvek. Kao kada sam je ostavio. Lepa u svom osmehu, životu koji ima, snovima koje juri, granicama koje ne poznaje. Slobodna. Slobodna od svega onoga što je ne interesuje i još i više. I odlazim, gledajući kako se začudila, kako se smeši. I srećan sam. Kako dugo nisam bio ... Kriv jedino zbog ovog natpisa. Ogromnog. Preko cele zgrade. Predivan, direktan, istinit. I više ne sumnjam. Nema kajanja, nema senki, nema greha, nema više prošlosti. Imam samo ogromnu želju da ponovo počnem. I da budem srećan. Sa tobom, Đin. Siguran sam. Da, baš tako. Vidiš, čak sam i napisao. Želim te.

Nekoliko dana kasnije. Ne znam koliko. Taj bol koji osećaš. Kad ne uspevaš da shvatiš odakle dolazi. Koji ti ne daje objašnjenje. Samo te obara kao veliki talas koji nisi video, došao je s leđa, oduzima ti dah, kotrlja te po mokrom pesku, po koracima koji su ti izgledali tako siguran oslonac u životu. A, u stvari, nisu. Ne više. Već danima prolazim pored njene zgrade. Danima je gledam kako izlazi na najrazličitije načine. Na jedini način kakva je ona. Lepa. Prelepa. Nesređena, rasejana, elegantna, sa skupijenom kosom, sa puštenom kosom, ludom, buntovnom. Sa dva repa, u haljini na cvetove, u pantalonama na tregere, u savršenom kompletu, u plavoj košulji s podignutim okovratnikom i tamnoplavoj suknji. U svetlim farmerkama, do ispod kolena, sa iscepanim farmerkama i dobrim šavovima koji se ističu, upadaju u oči. Sa svom svojom odećom koju je uzela na Yooxu. Detaljima. Bojama. Maštom da se menja svaki dan. Tako. Takva kakva je. Izlazi uvek iz ove iste zgrade i uvek na različit način. Ali, video sam da je nešto uvek isto. Njene oči. Njeno lice. Nose tragove tuge koju proživljava. Kao prelepi san koji prekida podizanje roletne sa suviše besa. Kao insistirajući zvuk telefona koji je, greškom, ostao uključen. Zove neko ko je pogrešio ili, još gore, neko ko nema šta da kaže. Kao alarm koji je pokrenuo nespretni lopov, već iščezao u noći. Rasejani život laktom je udario u njenu sreću. A to sam bio ja. I ne mogu da se krijem, ne mogu da se opravdam. Mogu samo da se nadam da će mi na neki način oprostiti.

U svakom slučaju, ova pesma je za tebe!

Step. Uvek sam te želela.

Želim te.

Zbog svega onog što sam zamišljala, sanjala, htela.

Želim te.

Zbog onog što znam i još više zbog onog što ne znam.

Želim te.

Zbog onog poljupca koji ti još nisam dala.

Želim te.

Zbog toga što još nisam vodila ljubav.

Želim te, iako te nikad nisam probala.

Želim te, celog tebe. Tvoje greške, tvoje uspehe, tvoje omaške, tvoj bol, tvoje obične nedoumice, misli koje si imao i one koje si, nadam se zaboravio, misli koje još uvek nisi pomislio.

Želim te.

Toliko te želim da mi ništa nije dovoljno.

Želim te, a i ne znam zašto ...

Uh. ŽELIM TE.