Digitalno zlato

nda se postavlja pitanje je li bitkoin održiv ako vladini sistemi vođenja digitalne evidencije budu podjednako dobri? Mi mislimo da jeste, iz dva razloga:

1. Uvek će postojati transakcije za koje će „zvanični novac“ biti manje pogodan od bitkoina.

2. Ako živite van Sjedinjenih Država, opasno je da vam sav novac kontroliše država u kojoj nemate nikakva prava.

„Šta je vrednost?“, pitao bi on. „Vrednost zlata leži u činjenici da ono predstavlja evidenciju vrednosti. Okačiš tu evidenciju oko vrata i time prikažeš svoje bogatstvo i moć. To nije ona evidencija za koju ti treba poverenje u banke ili neku treću osobu.“

Bitkoin, kako je Venses sada verovao, bila je svedenija verzija takve evidencije – način da svako može proveriti koliko ko poseduje.

oć nesputanih transakcija preko interneta podstaknuće uobičajene sile ujedinjenja i globalizacije, i na kraju ćemo imati šest digitalnih valuta: američki dolar, evro, jen, funtu, ženminbi i bitkoin.

Prenos bitkoina nije trenutan, kao što se ponekad tvrdilo. Bitkoinska transakcija postaje zvanična tek kada je potvrdi neki rudar i kada se unese u blok-lanac, za šta uglavnom treba najmanje deset minuta. Ipak, to traje deset minuta u bilo koje doba dana, bilo kog dana u nedelji, i može se uraditi preko smartfona, što je mnogo bolje nego čekati do utorka.

Video je da nema veze što bitkoin nema nikakvu vrednost po sebi, gledano u kontekstu istorije novca. Razlog što je samo zlato korišćeno kao novac nije njegova vrednost; zlato je steklo vrednost jer je korišćeno kao novac. A korišćeno je kao novac zato što je vršilo funkciju koju svaki valjan novac vrši: služilo je kao fizička evidencija pomoću koje društvo pamti koliko se kome duguje. Svaki zlatnik predstavljao je unos u ovu evidenciju, koja je sadržala sve postojeće zlato, što bi svako mogao proveriti tako što bi proverio masu i zapreminu tog zlata.

„Savezne rezerve će na kraju uništiti novac i onda se zatvoriti“, rekao je Pol na turneji u okviru kampanje.

Za mnoge libertarijance problem je predstavljalo uvreženo uverenje da iza novca mora stajati nešto od stvarne vrednosti, recimo zlato. Jedan od svetaca zaštitnika tvrdoglavih pristalica zlatnog standarda, Karl Menger, tvrdio je da sav uspešan novac proističe iz robe od suštinske vrednosti, čak i pre nego što ona postane novac. Iz ovog ugla posmatrano, bitkoin kao da nije imao izgleda, jer nije postojala nezavisna potražnja za ovim virtuelnim žetonima u blok-lancu. Ipak, Erik je tvrdio da su bitkoini vredni upravo zato što su virtuelni. Za razliku od zlata, lako i brzo se mogu prebaciti bilo gde, a i dalje će posedovati deljivost i proverljivu vrednost – odlike zahvaljujući kojima je zlato bila uspešna valuta tako dugo godina.

Većina ekonomista odobrava to što je zlatni standard prevaziđen, pošto su stoga centralne banke sada mogle bolje odgovarati na ekonomski porast ili pad tako što će puštati više novca u promet u periodu ekonomskog napretka ili onda kada ljudi ne troše dovoljno, pa valja prodrmati ekonomiju. Ipak, ova politika pobrala je i oštre kritike, naročito u antivladinim krugovima, gde mnogi veruju da je odustajanje od zlatnog standarda omogućilo centralnim bankama da štampaju novac bez ograničenja, što, dugoročno gledano, loše utiče na vrednost dolara i omogućava vladi da neobuzdano troši.

Kroz čitavu istoriju centralne banke su optuživane da obezvređuju sopstvene valute tako što štampaju previše novca – ili smanjuju količinu plemenitih metala u kovanicama – te zbog toga i već postojeći novac gubi vrednost. Određeni krugovi strastveno su se zanimali za ovo političko pitanje još od vremena kada je odbačen zlatni standard, pravilo po kom iza svakog dolara stoji određena količina zlata.

Početkom dvadesetog veka zlatni standard je bio najprisutniji globalni monetarni sistem. Nije tako bilo samo zato što je zlato povezivalo papirni novac s nečim opipljivim; standard je takođe služio kao mehanizam za obuzdavanje centralnih banaka. Savezne rezerve i druge centralne banke mogle su doštampavati novac isključivo ako se domognu još zlata. Ako im nestane zlata, nema više novca i nema više trošenja.

Ovo ograničenje je povučeno tokom Velike depresije kako bi centralne banke širom sveta mogle doštampavati novac radi podsticanja ekonomije. Posle Drugog svetskog rata vodeće svetske ekonomske sile vratile su se na kvazizlatni standard, i sve valute imale su određenu vrednost u zlatu – iako više nije bilo moguće zapravo predati dolare i podići opipljivo zlato. Godine 1971. Ričard Nikson konačno je ukinuo vezanost dolara za zlato i zauvek završio sa zlatnim standardom. Dolar i većina drugih globalnih valuta vredeće onoliko koliko je neko voljan da plati za njih. Sada je vrednost dolara zavisila od pristanka vlade Sjedinjenih Država da ga prima u svrhe isplata i pokrivanja dugova.

Osnovni problem konvencionalnih valuta jeste što je potrebno mnogo poverenja da bi funkcionisale“, pisao je Satoši.24 „Mora postojati poverenje da centralna banka neće umanjiti vrednost valute, ali istorija dekretnih valuta puna je slučajeva kada je to poverenje narušeno.“