Grof Montekristo

Gajim oholost prema ljudima, tim zmijama uvek spremnim da se ustreme na onoga koji ih nadvisuje čelom, a ne zgazi ih nogom.

– Nismo nikada izravnati sa onima koji su nas obavezali – reče Dantes. – Jer i kad im ne dugujemo više novac, ipak im dugujemo zahvalnost

U stvari, ukoliko se više ide napred, prošlost se, kao pejzaž kojim čovek prolazi, sve više gubi što se od nje više udaljava.

Samo onaj koji je osetio krajnju nesreću može osetiti i krajnju sreću. Trebalo je, Maksimilijane, da želite umreti, da biste znali kako je lepo živeti.

Ali, šta ćete, ljudi uvek vole ono što im škodi; zato je najprostiji način, verujte mi, dragi barone, pustiti ih da rade svojom glavom, pa ako je razbiju, onda barem ne mogu da krive drugoga osim sebe.

– Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.

Prijatelju moj – reče Valentina – zar nam grof nije maločas rekao da se sva ljudska mudrost sadrži u rečima:

Čekati i nadati se!

Eh, bože moj, to je sasvim prosto; vi koji imate vlast, vi imate samo ona sredstva koja vam daje novac; dok mi koji očekujemo vlast, mi imamo sredstva koja daje požrtvovanje.

Neki akademik bi rekao da su prijemi u višem društvu kao buketi cveća koji privlače nestalne leptire, ogladnele pčele i ljutite stršljene.

Sreća je kao oni dvorci na začaranim ostrvima, čije kapije čuvaju zmajevi. Mora se boriti da bi se osvojili,