Znaš ti ko sam ja

Međutim, moramo postati i mudriji, otvoriti četvore oči i postati čuvari sopstvenih kapija kako bismo omalovažavajuće glasove zadržali što dalje.

Postalo je normalno ponašati se kao kreten.

patološki je škrta i osoba koja vam ponudi finansijsku ili neku drugu pomoć, pa vas toliko dugo nakon toga podseća na to da poželite da ste otišli u banku.

Čim prepoznate obrasce bahatosti i omalovažavanja ili primetite da je neko možda suviše šarmantan ili površan ili vas bombarduje ljubavlju, bežite.

anhedoniju (gubitak osećaja zadovoljstva tokom aktivnosti koje su nam nekada pružale zadovoljstvo)

Dakle, alhemija našeg ranog okruženja – odnosa s roditeljima, privrženosti, nagrada, kazni, motivacije i načina na koji smo voljeni – određuje složenu arhitekturu psihološke osnove narcisoidnosti. I sve se to dešava u okvirima našeg društva, kulture i zajednica.

Ona otkrivaju da, iako su možda u središtu vlastitih univerzuma, drugi ljudi imaju i druge obaveze i možda ne mogu sve da ostave da bi se pozabavili njima. Zbog toga deca uče da regulišu svoje emocije – da odlažu zadovoljstvo i trpe frustraciju, a s vremenom i da možda provere da li je nekom u njihovoj okolini potrebna njihova pomoć. U idealnom slučaju.

Zanimljivo je to što odrasli narcisi često podsećaju na bebe ili barem na malu decu. Oni „plaču“ (ili viču) kad ne dobiju brzo to što žele. Pretpostavljaju da će im ljudi pritrčati u pomoć kad zaplaču, pa se iznerviraju kad se to ne desi. Nije im mnogo stalo do potreba ljudi iz svog okruženja i zaista veruju u to da su oni centar univerzuma. Na kraju krajeva, narcisoidnost je jedan od problema iz kojih se obično čupate, a ne nešto u šta se razvijate.

Marša Lajnhan. Ona je razvila biosocijalni okvir graničnog poremećaja ličnosti koji se može primeniti i na narcisoidnost. Ona tvrdi da možda postoji „biološka ranjivost“ i da se ona može povezati s temperamentom, regulacijom emocija ili reaktivnošću. Ta biološka ranjivost često se ispoljava kao preosetljivost koja je prisutna od ranog doba, a koja onda stupa u interakciju s ranim okruženjem. To implicira da je, čak i pod najboljim uslovima, ako postoji biološka ranjivost, moguće da se dete razvije u narcisoidnu ili na drugi način tešku i nestabilnu odraslu osobu. Najlošiji scenario je kombinacija biološke ranjivosti i nesigurnog okruženja.

osetljivi na društveni pritisak narcisoidnosti.

“,

• biranje narcisoidnog, toksičnog partnera i/ili partnera koji mora sve da kontroliše. Biranje partnera koji ih nipodaštava, ponižava, kritikuje, prezire, dehumanizuje ili zlostavlja. Za mnoge od njih, taj ciklus se ponavljao godinama – izgledao je kao prirodni sled njihovog obrasca ponašanja iz detinjstva, u kom su morali da hrane nečiji ego, guše sopstvene potrebe i žive pod nesigurnim i nestabilnim okolnostima. Nažalost, veza s nasilnom osobom, na primitivnom nivou, činila im se poznatom,

• poteškoće u prihvatanju pomoći i ljubaznosti drugih ljudi,

• borba sa sopstvenim nedostatkom empatije i osećajem privilegovanosti,

• preveliko saosećanje s drugim ljudima u odraslom dobu, zbog čega ih ljudi iskorištavaju,

• osećaj da nemaju prava da postavljaju granice u odnosima s roditeljima ili bilo kim drugim u životu,

• iscrpljivanje od rada i prevelik trud oko drugih ljudi; u odraslom dobu mnogi od njih shvatili su da je taj obrazac ponašanja posledica osećaja da ih roditelji vole samo kad nešto urade, pa su mislili da je to jedini način da ih drugi ljudi žele u svojim životima,

• ispuštanje poslovnih prilika jer nisu imali dovoljno samopouzdanja da prihvate unapređenje ili problemi na poslu zbog neodlučnosti i samoobezvređivanja,

• period žaljenja; neki ljudi su napomenuli da se osećaju kao da ih je neko lišio detinjstva ili porodice kad su prozreli te obrasce. Shvatili su da su se borili za nekakav osećaj porodice ili detinjstva i da su se vraćali tome jer su očajnički želeli roditelje koji ih vole i srećnu porodicu.