Gradinar

Oslobodio sam srce briga; sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.

sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!

O najdalji kraju, o plahoviti dozivu tvoje frule!

Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.

Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.

Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.

O meto u daljinama, o plahoviti dozivu tvoje
frule!

Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.

Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.

a sam uvek toliko mlad i toliko star koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.

Jedni se osmejkuju slatko i prosto; jedni lukavo namiguju očima.

Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana, a drugi suza koje se kriju u tami.

Svima sam njima potreban, zato nemam vremena da lupam glavu o onome što će tek biti.

Ali ti, bogatašu, tvoje bogatstvo ne igra nikakvu ulogu u prostoj veličini veselog sunčanog zlata i blagog, setnog mesečevog bleska.

Život je naš kratak; samo nekoliko dana poklanja ljubavi.
Da treba raditi i patiti se, život bi bio beskrajno dug.

Život je naš halapljiv, želje su naše smele, jer vreme zvoni za rastanak.

Niko ne živi večito, brate, i ništa nije dugoga veka. Upamti to i likuj.