Ставрогине, ви сте лепота! – повика Петар Степанович готово у заносу. – Знате ли ви да сте лепота! А највредније је код вас што понекад као да то не знате. О, ја сам вас проучио! Често вас ја са стране, из прикрајка гледам! Код вас чак има простодушности и безазлености, знате ли ви то? Још је има, има! Ви, мора бити, патите, и патите искрено због те простодушности. Ја волим лепоту. Ја сам нихилист, али волим лепоту. Зар нихилисти не воле лепоту? Они само идоле не воле, е па ја волим идола! Ви сте мој идол! Ви никога не вређате, а вас сви мрзе; ви на све гледате као на себи равне, а вас се сви плаше, то је добро. Вама нико неће прићи да вас потапше по рамену. Ви сте страшан аристократ. Аристократ је, када иде на демократију, заносан! За вас ништа није жртвовати живот, ни свој ни туђ. Ви сте управо такви какви треба да сте. Мени, мени је потребан баш такав какав сте ви. Ја не знам никог другог таквог осим вас. Ви сте предводник, ви сте сунце, а ја ваш црвић…