Шта би било да нема наших мајки које спречавају да се ишта баца? Шта би нам остало да нема наших чуварних мајки и наших брижних жена које не допуштају да се било шта расипа? Свет би се свео на фасциклу, на прашњаву кутију смештену на врху ормара, на одбачени картонски кофер у подруму, на нахткасну коју нико не отвара, на празне, обрнуте тегле у шпајзу, на шатулицу крцату ситницама, на фиоку или две успомена.
Нама, као, ништа не треба. Прерасли смо. Превазишли смо. Имамо свега. На речима нам није стало ни до живота. Бахати мушки сој. У суштини много патетичнији од тих, како их ми називамо „тугаљивих“ стварчица. Недостаје нам само простор. Да се ширимо, размећемо и прскамо од самозадовољства.