Unutrašnje dvorište

Завладала је стаклена тишина.

Вечерас ти промени завесе на прозорима. Одабери неке светлије, без облака, ако може са извезеним пуним месецом.

Низали су се предели, расли су и венули ветрови, омицали се дани, излегле дуге су училе да лете,

Шта су то јава и сан
Човек је јава и сан. Јава је његов лик, а сан његов одраз. Прву од близанаца људи показују. Њом се диче, њу фотографишу, она им служи за препознавање и легитимисање. Друго, оно од сна сачињено, људи брижљиво чувају, често затварају, некада крију. Са њим воде разговоре у два ока. Од њега страхују, јер им је познато да је одраз старији од лика.

Шта су то јава и сан

Човек је јава и сан. Јава је његов лик, а сан његов одраз. Прву од близанаца људи показују. Њом се диче, њу фотографишу, она им служи за препознавање и легитимисање. Друго, оно од сна сачињено, људи брижљиво чувају, често затварају, некада крију. Са њим воде разговоре у два ока. Од њега страхују, јер им је познато да је одраз старији од лика.

Многи од нас нису свесни да сваког дана доживљавају пријатна изненађења. Ето, мало ко је размишљао колико је добро што сваког јутра, после буђења, тако брзо научимо да ходамо, говоримо, гледамо... Иако је од рођења из сна протекло тек пет минута, можемо да обављамо и најсложеније радње. Трен пре смо оживели, а сада већ пијемо кафу, шминкамо се, сами се облачимо, способни смо да без ичије помоћи једемо, чак и да промишљено заборављамо тек исањани сан.

Конфекција је једини диктатор који је успео да освоји цео свет. Она по кратком поступку осуђује све своје противнике на смрт.

Најчешће се греши приликом следећих невероватних догађаја: застакљивања месечине, шетње висећим мостом и одгајања печурака великих као куће.

Шта би било да нема наших мајки које спречавају да се ишта баца? Шта би нам остало да нема наших чуварних мајки и наших брижних жена које не допуштају да се било шта расипа? Свет би се свео на фасциклу, на прашњаву кутију смештену на врху ормара, на одбачени картонски кофер у подруму, на нахткасну коју нико не отвара, на празне, обрнуте тегле у шпајзу, на шатулицу крцату ситницама, на фиоку или две успомена.

Нама, као, ништа не треба. Прерасли смо. Превазишли смо. Имамо свега. На речима нам није стало ни до живота. Бахати мушки сој. У суштини много патетичнији од тих, како их ми називамо „тугаљивих“ стварчица. Недостаје нам само простор. Да се ширимо, размећемо и прскамо од самозадовољства.

Страшна је та „очна болест“ поимања света. Почне тако што мислиш, чак наводно утврдиш, да није велико ово, па оно, затим и да оно до онога није ништа нарочито... И тако редом, све око тебе се смањује, скупља се, а заправо ти постајеш све мањи или све мање радознао, у сваком случају све мање спреман да будеш опчињен – тачно оном брзином којом и одрасташ.