Ugleda me kako stižem na motoru i priđe s onim svojim osmehom koji je mogao da osvetli sve moje senke. Hodam iza nje i vadim plavu ešarpu koju sam joj ukrao. Stavljam joj je na oči. Ona se penje na moj motor i, stisnuta uz mene, s muzikom Ticijana Fera u ušima, vozimo Aurelijom sve dok ne dođemo do Fenilje. Posrebreno more, žukve, tamnozeleno žbunje i onda – ta kuća na stenama. Zaustavljam motor, siđemo, za tren pronađem kako da uđemo. Evo, koračamo po kući iz Babinih snova, sve mi deluje neverovatno, kao da sad ponovo gledam sebe, držim je za ruku, u tišini tog dana, u zalasku sunca, kad smo slušali samo dah mora, a naše su reči odjekivale ovim praznim sobama.