Prva polovina Ivačkovićeve knjige je preštampavanje naslova iz tabloida šezdesetih godina. Biće zanimljiva onima koje zanimaju tračevi i skandali, a onima koje ne zanimaju bilo bi dovoljno da pročitaju da su Stounsi u tom periodu orgijali, pili, drogirali se i uništavali enterijer svakog hotela u kojem su bili. Onima koje interesuje njihova muzika, više će se svideti druga polovina knjige. Prikazi 10 najboljih pesama i albuma po Ivačkovićevom izboru je OK, iako bih ja akcenat stavio na šezdesete i sam početak sedamdesetih (zaključno sa "Exile...") dok je I.I. išao čak do "Steel Wheels". Prikazi turneja iz druge polovine njihove karijere liče kao jaje jajetu, pa mi nisu bili mnogo zanimljivi. Najviše su mi se svideli opisi koncerata u Budvi i Beogradu, gde je Ivačković napustio hladni dokumentaristički pristup i dočarao nam lični doživljaj. Meni je takav pristup daleko bliži (fakta možemo čitati na Wikipediji). Kad se sve sabere, knjiga je OK, ali ništa više od toga.