Istorija nasilja

A mislio sam: On nije ubica. Ubice se ne sreću tako lako na ulici. Ubice nisu mlađani Kabili. Drugačije se drže, ne sreću se oni tek tako. On nema gabarit jednog ubice… Po čemu bi se mogao identifikovati kao ubica? Šaka, stopalo, ruka, lice?

Zato se opsesivno pitaš šta bi dete koje si bio mislilo o odrasloj osobi koja si postao. Mislio sam: Zato što si uvek imao osećaj da se tvoj život odvija mimo tebe, uprkos tebi, i gledao si ga, sa distance, kako se stvara i kako ne liči na tebe.

Mislio sam: Bolje lud nego mrtav.

Trenutak kasnije je rekla s grčem na licu: „Mislim, nije to mana“, a njeno nije to mana značilo je da jeste bilo mana, i da sam promašen slučaj, rekla je to prebrzo i glasno, kao da joj je neko upravo rekao suprotno ili kao da je morala da odgovori nekom bolničaru koji bi dobacio, viknuo: „Ovaj momak je promašen slučaj“, kao da se neki bolničar popeo na sto ili na bolnički krevet i vikao da ga svi čuju, s rukama svijenim oko usta, da sam promašen slučaj, ona je rekla: „To nije mana“

Brzo se naviknemo na strah. Mnogo lakše počnemo da živimo s njim nego što bi se pomislilo. On postane društvo, samo neprijatno.

On želi i mrzi svoju želju. Sad samo hoće da se opravda zbog onoga što je radio sa tobom. Hoće da ti platiš cenu njegove želje.

Jedino prošlost možemo promeniti, i siguran sam da se manje plašio budućnosti nego svoje prošlosti.

Nema tu nikakve razlike, baš nikakve, jer je svaki život podjednako vredan, i tvoj život ne zanima čovečanstvo ništa više od života nekog drugog, nemoj da misliš. Ljudi stalno misle da je njihov život mnogo zanimljiviji od tuđeg, i znaju da i drugi to misle, i u sebi misle da se varaju, ali nije tako

A nikada nisi mislio da ćeš postati to što si danas. Nikad. A nisi ni mislio da to ne bi voleo da budeš.

rekao sam joj da više ne mogu da podnesem ni nesreću na licima drugih, kao da je bila manje autentična, manje istinita, manje duboka, manje stvarna od moje